Na jednoj popularnoj Fejbuk stranici osvanuo je tekst posvećen proslavljenom glumcu Radetu Šerbedžiji, a opisuje trenutno stanje u Srbiji i danšnji mentalitet mladih.
Reč je o stranici "Svi mi kojima je SFRJ jedina domovina" i koji pamte neka lepša, kulturnija vremena, puna pravih vrednosti.
PROČITAJTE JOŠ Dr Zoran Vujčić: Ako me je ova korona išta naučila jeste da smo zemlja puna morona. Na svim nivoima i svih profila obrazovanja
KO TE J… ŠERBEDŽIJA, ŽIVEO NAMA BAKA PRASE, KIJA, LUNA, I KOMPANIJA
Nedavno, u Rajićevoj, tržnom centru, šeta Rade Šerbedžija, sam, sa štapom, nešto kupuje, vozi se onim pokretnim stepenicama, gore, dole, nešto traži
Niko mu ne prilazi, a većina ga i ne primećuje
U jednom trenutku, u žurbi, prolazi grupa momaka
Koji ni svoje očeve i dedove ne poštuju, a kamoli tuđe, i ljutito, više sebi u bradu, jedan od njih dobaci - skloni se matori da prođemo, vidiš da žurimo, šta se tu kilaviš... -
A taj matori je Rade Šerbedžija, koji se, kako ga nije sramota, isprečio pred njima, pošto pred njihovom opakošću sve mora, istog momenta, da se skloni i pokloni
Verovatno ih nije ni čuo, naučen da ni ne reaguje na takve stvari
Zastao sam sa strane, i posmatrao ga, minut - dva
Toliko veliko poštovanje osećam prema njemu, da mu samo diskretno klimam glavom, u znak podrške, na šta on uzvraća
Hiljadu razloga da mu čovek priđe, ne samo filmovi, ne samo pesme, ne samo život koji je proživeo, i trag koji je ostavio, beskrajan
Niko mu ne prilazi
Ljudi zagledani u svoje telefone, mladi brzim korakom prolaze, devojke u nekom svom filmu, lepotice našeg vremena ni ne znaju ko im je u blizini, niti ih zanima
Koliko veliki umetnik, a i muškarac, koji je obeležio naše prostore
Pojavom, harizmom, glasom
Pričanjem, a i ćutanjem
Koji je u sebi objedinio mnoga prostranstva
I čija umetnost traje već pola veka
Kada bi samo znale koliko odgovora ima na njihova nepostavljena pitanja
O životu, smislu, umetnosti
Ali njih to ne zanima, dok hvataju još jedan selfi za instagram
Trudeći se da im neki tamo čiča ne bude u kadru
I pokvari fotografiju
A nesvesne da bi je samo ulepšao, i tek sa njim bi bile umetničko delo
Šeta Šerbedžija, nastavlja nešto da traži, sam, nigde kamermani, nigde pratnja, nigde niko oko njega, a ja posmatram da li će neko da mu priđe, bar da ga primeti
Niko, nijedan jedini čovek
Osim par starijih, koji pogledaju u njegovom pravcu, i to je to
U istom tom tržnom centru sam video kako bukvalno mladi trče oko Bake praseta, i još nekih ispraznih youtubu zvezdi
Kao da su ne znam ko, i žali bože sekundu bačenog vremena na njih
I duša me boli
Nastavljam da gledam Šerbedžiju, koji se vrti na nekoliko metara od mene
Verovatno tražeći nešto da kupi
Prolaze mi glavom njegovi filmovi, pesme, predstave, knjige
Toliko toga
I ništa
Odlazi Šerbedžija svojim putem, lagano, korak po korak, iz tržnog centra, na štapu, ka parkingu
U nekom samo njemu znanom miru i nemiru
A za njim kao da iz naših života odlazi sve ono što su generacije volele
A Šerbedžija predstavljao
Odlazi "Ne daj se Ines", odlazi "Selma", Svetlana iz Mostarskih kiša, odlazi Arsen, Kema, i toliko toliko toga
Vanvremenskog
Za čim neka nova deca ne mare
Njima je to plitko, dosadno, prazno
A ne shvataju da su oni to
Baka prase je važan, Kija i Luna su važne, i ostali nedovršeni narcisiodni nesrećnici, u kojima vidiš nezasitu potrebu da po svaku cenu skrenu pažnju na sebe
I nema šta ne bi prodali, i svoje najrođenije, samo za gram pažnje
Sve je manje ljudi nalik Šerbedžiji, a nekada ih je bilo toliko
Svaki grad ih je imao
Svaka škola
Kafana
Ulica
Dolaze neka nova deca, koja drugačije pričaju, koja se drugačije ponašaju, banalna, bahata, bez orijentira i respekta prema bilo čemu
Kojima su Šerbedžije samo smetnje na ulici, kao i njihovi profesori u penziji
Kilometrima su daleko od svega što ti ljudi predstavljaju
Svojom pojavom, glasom
Umetnik, u prostoru i vremenu
Možda se zato Bekim Fehmiu i ubio, pre toga zaćutao u najboljim glumačkim godinama
Nesposoban da podnese količinu besmisla u javnosti
Mi smo bar imali Šerbedžiju u našim životima, i mnoge mnoge nalik njemu
Prepoznali smo ih na vreme, rasli uz njih, i preuzeli bar delić od njihove magije
U nadi da ćemo ih preneti i na druge
A šta će oni značiti nekoj novoj deci, koja to ne osećaju
Kojima to ne znači ništa
I koji će u njemu videti samo nekog tamo čiču sa štapom, koga gledaju u prolazu samo što pre da zaobiđu, ništa više
Kada bi samo znali šta taj čiča sve može i sada u sedamdesetim
Bar bi stali sa strane, zagledali se u njega, zamislili se
I pokazali poštovanje, a ne da ga zaobilaze kao nekog tamo matorca
Čekaju Baku praseta, i ostale poluidiote da im traže autogram ili selfi
Oni su njihovi heroji
Na putu, za nigde
A ja ću nastaviti da se družim sa Radetom, pomalo ljut na sebe što mu nisam pružio ruku, i rekao hvala za sve, što je uradio
I radi
I njemu, i mnogim drugima nalik njemu
A, srećom, ima ih
Nažalost sve manje
Ali tu su, postoje, u nama, oko nas
Samo ih treba primetiti
I dati im šansu
Oni su lek za dušu, u njima je spas
STEFAN SIMIC