Kuću Milojkovića ne možete promašiti. Dovoljno je samo pratiti trag svežeg vazduha i glasove domaćih životinja. Sa glavnog (asfaltiranog) puta - to je samo 10 minuta hoda. Vrlo brzo se iza reda hrastova ukaže okućnica iznad koje izranja dim.
- Ovde posle jakog obroka ogladnite za pola sata. Toliko je vazduh čist. Ja 10 godina ne znam za lekara, ne treba mi - priča mi Rade, deda malog Nikole, dok nas vodi do svog doma.
Njegovu kćerku Goricu (23), koja je u ulozi majke bila samo 20 dana, zatičemo dok brine o dva mala jareta. Dočekuje nas osmehom i iznosi gumene čizme, "da ne isprljamo naše cipele". Kao da joj je strah toliko usađen zbog oduzimanja deteta, da sad ima potrebu da se izvinjava zbog svega. Pa i zbog blata u dvorištu.
U dvorištu su dve kuće. Jedna se adaptira samo za Goricu i Nikolu. Kad ga vrate. A gde je sad - to ne znaju.
- Da sam ja bio tu kad su došli, sigurno ga ne bi odveli - kaže nam Nikolin ujak Ivan, kog zatičemo kako stoji u dečakovoj sobi pored kreveca. Umesto bebe, u krevecu su njegova garderoba i igračke. Kreči se, unosi nameštaj. Tu je i novi "smederevac", koji greje toliko da smo skinuli jakne čim smo ušli u kuću.
Soba je puna stvari za bebu. Ponosna baka Verica nam pokazuje dubak i čak troja kolica.Raspakuje svaku benkicu, miluje je i upire ka kameri, kao da želi da dokaže da njenom unuku kod njih ništa ne fali. Sve vreme briše suze koje se slivaju niz obraze, dok njena kćerka Gorica nemoćno odmahuje glavom.
- Nedostaje mi sin. Sanjam dan kad će ga vratiti. Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, a žena is Centra za socijalni rad kaže da nam prozori ne dihtuju dobro i da mu se krivi kičma jer spava na krevetu, a ne u krevecu. Moja dva brata i ja smo rođeni i odgajeni u istoj ovoj kući, pa vidite kako smo jaki, ništa nam ne fali - kaže mi Gorica dok dodaje još jedno drvo u "smederevac". Da nam ne bude hladno.
Ne znaju gde je Nikola. U Centru za socijalni rad neće da im kažu jer je "tako bolje za dete", dečaka koji još nema ni dva meseca. Odveli su ga i dali ultimatum: moraju da poprave uslove za život. Ko za to vreme i kako brine o dečaku, Milojkovići ne znaju.
- Ja sam moju decu gajila u još gorim uslovima, nisam imala ni regale da spakujem stvari, pa ni krevetac, nego su spavali na jorganu i slami. I ništa im nije falilo. Svaki dan nam je pretežak. Pokušala sam sa suprugom da ih sprečim da mi dete ne vode. Oni su mog unuka odveli i ja samo živim za trenutak kad će ga vratiti, pa neka odmah umrem. Meni bez njega života nema - priča jecajući baka Verica.
- Sanjala sam ga noćas da spava sa mnom i mužem u krevetu i probudila sam se milujući laminat jer sam sanjala da je spao sa kreveta. Svaki dan je teži od prethodnog - dodaje, pa se opet vraća u dečju sobu da nam pokaže šta su sve dobili od nekih dobrih ljudi.
A mnogo toga ne može ni da stane u kuću. U dvorištu su nova vrata i prozori, veš mašina... Javljaju se ljudi iz svih krajeva sveta da im pomognu. A Verica skromno kaže da im je bitno da imaju kozu, da njen Nikola može da pije zdravo mleko. Pa nas ponovo vodi do jarića, da pokaže s kim će se dečak igrati.
Ujak Ivan ponosno upire prstom ka motoru.
- Prešao sam s njim 10.000 kilometara do sad, ja ću mog Nikolu stalno vozati. Ništa njemu neće faliti - kaže s vidnom setom u pogledu.
Iza kuće spremno za loženje više od 20 kubika drva. Za Milojkoviće zime nema, osim one surovo ledene u srcu. Imaju svoju baštu, životinje, hrane.
- Slikajte naše patke, vidite kako se nameštaju za fotografiju - šali se tužno deda Rade, koji je sa suprugom nekoliko puta molio socijalne radnike da im ne vode unuka. Bezuspešno.
- Rekli su nam da će dati dete u hraniteljsku porodicu, pominjali su i Zvečansku. Kao da mi ovde ne možemo da brinemo o njemu - kaže glava kuće. A kad ga tako nazovem, on spušta pogled, kao da se stidi. Misli da nije zaštitio dovoljno svoje dete i unuka.
O ocu dečaka ne žele da pričaju. S njim su, kako kažu, raskrstili. Nije ga zanimao sin, čak ni kad su ga odveli.
Zanima ih samo trenutak kad će se kroz kuću ponovo promoliti bebeći plač.
Zamišljaju dečaka kako trči poljima i kroz šumu. Zamišljaju kako ga odgajaju oni, a ne neko drugi.
U Centru za socijalni rad Mladenovac Telegrafu su rekli da siromaštvo nije dovoljan razlog za oduzimanje deteta, iako je upravo to razlog koji su naveli Milojkovićima kada su im odvodili dečaka. Gde? To već nisu hteli da kažu.
- Tačno je da porodici to ne govorimo. Zašto bi majka znala gde je dete - odgovorili su nam pitanjem na pitanje zašto majka Gorica ne zna gde joj je sin. Dodali su da im se za sve drugo obratimo kad bude radni dan.
Pitanje koje ne može da čeka do ponedeljka je sledeće:
1. Zašto podstičemo bračne parove na selu da rađaju decu, ako im se ta ista deca kasnije oduzimaju?
Ukoliko želite da pomognete Milojkovićima da što pre adaptiraju kuću i da im se što pre vrati dete, pozovite ih na 062/815-39-12.
(Izvor: telegraf.rs / J. Stakić)