Mara Đorđević (65) iz opustelog dimitovgradskog sela Iskrovci, nedaleko od granice sa Bugarskom, podno Čuke i Trnskih visova, sa olakšanjem je dočekala još jedno proleće. Ova hrabra žena godinama je jedini žitelj sela sa nekih tridesetak praznih kuća i bukvalno je čuvar vatre u ovom delu opštine Dimitrovgrad. Dok je ona, ovde će biti života, a posle nje selo će ostati pusto. Od Trnskih Odorovaca pa do Petačinaca - neće biti ljudi.
edina stanarka napuštenog sela nema penziju, niti će je imati jer nikad nije radila u nekom preduzeću. Nikad nije ni napuštala selo, osim u nekoliko navrata kad je odlazila kod činovnika do Dimitrovgrada i Pirota. Živi od uzgajanja krava i svinja, pet-šest koza i jata kokošaka, a za sve životinje sama priprema hranu.
Sa nelagodom se seća protekle zime, za koju kaže da je bila jedna od najtežih. Za nekoliko meseci nije videla žive duše. Čak nije bilo ni migranata koji se tokom letnjih meseci prebaciju iz susedne Bugarske.
- Zimus je, bogme, bilo gadno, sada sam na zelenoj grani. Nigde u okolini nije bilo žive duše, osim mene i ovo malo stoke. Sena sam dosta nakosila, tako da nije bilo problema, a sa drvima sam bila "knap", izgorela sam taman toliko koliko sam "nabrala"- priča Mara.
Stoka je godinama, do oktobra na slobodnoj ispaši.
- Da bih mogla da nakosim seno i spremim se za zimu, stoku puštam u planinu, da sama brine o sebi. Tokom leta je obiđem u par navrata, a oktobra i krave i svinje obično silaze same. Najviše volim kad sa sobom dovedu podmladak. Iz nekog razloga jesenas nije bilo tako, pa sam nekoliko dana i noći tumarala planinom i kad sam skupila sve, doterala sam kući. U jednom momentu sam pomislila da je celo stado prešlo granicu i otišlo u Bugarsku ali, na svu sreću, nije. Dve noći sam spavala pod krošnjom jedne bukve u mestu Del, nisam htela da se vratim bez stoke jer mi bez nje nema života. Ako ne prodam neko tele, kozu, svinjče ili jare, ne mogu da računam ni na ćorav dinar - kaže prekaljena žena koja se tokom meseca samoće uželi razgovora.
Leti je, kaže, mnogo lakše. Iz Pirota i Dimitrovgrada dođu penzioneri, pa ima s kim da porazgovara.
- Naiđu lovci, pecaroši, drvoseče, ali to traje samo do jeseni, a onda opet čamotinja i tako svake bogovetne godine - iskreno priznaje Mara Đorđević.
PRITISKAJU GODINE
Osim samoće, pritiskaju i godine. Ponekad je, kaže, nešto i zaboli. Popije čaj ili uzme neki melem i bol umine, ali poslove koje je ranije završavala u tren oka, sada su joj sve teži.
- Letnji dan je dug kao godina. Kad posvršavam ono što sam naumila, dođem kući i čim sednem na krevet utonem u san koji mi je preči od večere. Dokle ću tako ni sama ne znam - pita se jedina živa duša u kraju gde je nekad vrvelo od graničara, naroda, avanturista, prolaznika i namernika ka Petačnicima, ili od izletnika.
(Izvor: Novosti.rs / Autor: V.Ćirić)