Zbog zarade u Katangu je otišao i Zoran Popović, ali je dobio nešto još vrednije - prijateljstvo i zahvalnost meštana jednog sela.
Kraljevčanin Zoran Popović u Afriku je otišao pre tri godine kako bi radio u fabrici za preradu kalaja. Kao iskusan mašinac, dobio je ponudu koja se ne odbija i prvo je radio u Ruandi. Ubrzo nakon toga fabrika se preselila u Ugandu, u oblast Katanga, nama poznatu po filmu "Na putu za Katangu" iz 1987. godine.
Pored uobičajenih poslova u fabrici, Zoran je počeo da traga za načinom kako da potroši slobodno vreme. Prvo mu je palo na pamet da bi to mogao da učini kroz fudbal, jer se u Ugandi, koja je bila britanska kolonija, mnogo gleda engleska Premijer liga.
- Pitao sam momke koji rade sa mnom u fabrici da li igraju fudbal i oni su mi odgovorili da imaju seoski klub. Pitao sam ih da li bi me primili da malo igram sa njima i oni su pristali. Tako sam malo po malo počeo da se sve više družim sa momcima koji su igrali u tom klubu i koji se nadmetao protiv okolnih sela, ali nikada nisu imali svoje dresove. Da bi se raspoznavali na utakmici, jedni su igrali sa majicama a drugi bez njih - kaže Zoran za "Blic".
Gradovi u Ugandi imaju svoje klubove koji se takmiče u ligama, dok u selima, osim rivalstva, nema takmičenja kao, recimo, u Srbiji u nižim ligama. Zato je Zoran odlučio da, kada dođe u Kraljevo na odmor, pripremi garniture dresova i odnese ih u Ugandu.
- Kada su čuli, Uganđani su bili oduševljeni, ali nisu verovali da ću im doneti dresove. Kada sam se ponovo vratio u Katangu i počeo da vadim garniture dresova i lopte, nastala je fešta. Ne mogu da opišem tu radost meštana. Svi su došli da to gledaju. Od najmanjeg deteta do najstarijeg čoveka u selu. Kada sam ih video kako se raduju, u meni su proradile neverovatne emocije - ispričao nam je ovaj Kraljevčanin, koji je zbog tog čina postao pravi heroj ugandskog sela.
Međutim, to nije bilo sve što je Zoran učinio za njih. U fabrici je upoznao mladića koji je iz grada Mbarara, udaljenog osamdesetak kilometara. Taj mladić je prvotimac kluba iz tog grada, koji je igrao u prvoj ligi Ugande.
- Većina momaka iz kluba nikada nije ni izašla iz svog sela. Nikada nisu bili u gradu. Tako sam obezbedio kamion da nas preveze u grad da tamo odigramo prijateljsku utakmicu na gradskom stadionu. I opet je nastalo veselje o kojem se i danas priča. Tako sam postao poznat ne samo u Katangi već i u Mbarari, pa čak i Kampali - priča Popović, napominjući da je u Katangi saznao šta u stvari znači zahvalnost.
Jedan kofer uvek za poklone
S obzirom na to da Zoranov posao zahteva da tri meseca bude u Ugandi, a onda mesec dana provodi u Kraljevu, prilikom svakog povratka u tu afričku zemlju jedan kofer je uvek namenjen za poklone, najviše za decu. Tako je naš sagovornik Pop, kako ga mnogi znaju, postao najomiljeniji belac u Katangi.
(Izvor: Blic.rs / Nenad Božović)