Dok je kuća gorela kao šibica majka je bila u dvorištu, tridesetak metara daleko, a otac na poslu u selu. Majka i komšije su nemoćno gledali kako se požar širi, odmah su pozvani vatrogasci koji su brzo stigli, ali već je bilo kasno. Dečja tela su bila ugljenisana.
Nezvanično saznajemo da ništa od električnih aparata nije bilo uključeno, niti je bila naložena vatra.
Ispred kuće unesrećenih zatekli smo uplakanu baku po majci, Jadranku Stefanović i njenog sina, ujaka postradale dece, Miodraga.
Ridajući od bola ujak kaže da su "sestra i zet, koji je na poziv dojurio s posla, pokušavali da uđu kroz prozore, ali vatra je bila ogromna i to nije bilo moguće".
- Molim boga da me odmah uzme, jer je moj život uništen. Šta ću sad bez mojih anđela. Jedino sam se njima radovala i mnogo su me voleli – jaukala je baka.
Siniša Dikić, kućni prijatelj i komšija Ramadanovih kaže da je bilo kod unesrećnih roditelja uvek na stolu i nekoliko upaljača za cigarete.
- Nisam pametan i ne znam da li su deca mogla da upaljačem zapale sobu i da vatra tako brzo proguta kuću. U struju se ne razumem, da li je mogla varnica da sevne bez nekog priključka – pita se on i dodaje da ima puno poverenje u stručnost poilicije da tačno utvrdi šta se desilo.
U svakom slučaju najstrašniju dramu preživljavala je mala Nikolina, jedno pametno i bistro dete, ponos roditelja i miljenica komšiluka, koja je sigurno pokušavala da spasi brata i sestru, priča kroz suze Siniša.
Ramadanovi su bili siromašna porodica, ali kako pričaju meštani, složna i pristojna. U kraju gde ih je sustigla tragedija doselili su pre godinu dana i u toj kući su bili podstanari. Zoran povremeno radi kod preduzetnika u selu i svi ga hvale kao uzornog oca i vrednog čovekla i domaćina. Majka Marija je nezaposlena. Komšinice kažu da je bila veoma tiha žena, pažljiva komšinica i da su joj deca uvek bila uredna.
(Izvor: blic.rs / Slobodan Mirić)