Da li smatrate da je policija u slučaju vaše ćerke mogla bolje reagovati?
-Da bih bio apsolutno precizan u odgovoru, moram reći sledeće: Da, policija je zaista loše odreagovala u prvim satima nestanka. Ono što se i kasnije ispostavilo kao problem je to da u manjim sredinama policija nije obučena kako odreagovati u kritičnim, specifičnim situacijama. Upravo zbog toga smo želeli izmeniti zakon a sada želimo uvesti nove mehanizme potrage za decom (Amber Alert). Sa druge strane, u potrazi za Tijanom policija je pokazala i svoje bolje strane. Mi smo kao porodica upoznali izuzetno stručne ljude, profesionalce koji su na kraju i došli do samog ubice. Taj zadatak nije bio lak jer nije bilo motiva, kontakta između žrtve i ubice, ničega. I zbog toga sam tim ljudima izuzetno zahvalan.
Mnogo je priče bilo o odnosu medija i Vas, kako danas gledate na njihov rad dok je trajala potraga za vašom ćerkom?
-Kada govorimo o medijima, moram reći jednu stvar u koju sam se lično uverio. Snaga medija je ogromna. I da nije bilo medija, mislim da bi se ubica teško pronašao. Taj pritisak javnosti je izuzetno važan, mislim da to ne bi trebalo da je tako ali na žalost jeste… I mislim da je to obostrana korist. U tom momentu, meni kao roditelju koji tražim dete i medijima koji traže teme interesantne javnosti. Međutim, tada dolazi do toga da je nekolicini medija potrebno još krvi, jedan čitalac više. I odgovorno vam tvrdim da u borbi za tog “jednog više” nema milosti. I ostali su ožiljci, zauvek. U mom srcu, duši i pisani trag. I to su isti mediji koji i danas nanose zlo nekoj drugoj porodici, drugom detetu. Ja sam svima oprostio ali nisam zaboravio. Jednom čoveku nisam ni oprostio. I neću. To je urednik Informera. I nikad više neću dati izjavu za njihov list. Ako to i pročitate, znajte da je laž. Ali oni i dan danas pišu o tome kako je moje dete mučki ubijeno, sve do detalja. Tri godine je prošlo od tada. I Tijana dan danas nema mira od njih i njima sličnim. I dok se neke stvari u društvu ne promene, neće ni imati… Međutim, i među novinarima ima časnih, poštenih ljudi. Koji su odgovorni i prema društvu i profesiji. I večno sam im zahvalan zbog toga.
Novinari sebi često daju previše za pravo, tako je bilo i u slučaju nesrećne pevačice Jelene Marjanović kada je svaki tabloid vodio svoju istragu paralelno sa policijom. Kao neko ko je nažalost prošao kroz sličnu situaciju, kako gledate na odnos javnosti prema porodici u tako teškoj situaciji?
-Ono što je karakteristično u našoj zemlji za gotovo svaku tragediju koja se desi je to da uvek žrtva bude kriva za svoju smrt i problem u kom se nađe. I gotovo uvek je isti proces, prva tri-četiri dana se na najgori mogući način linčuju ubice, kolju, vade im se zenice, lome noge, sole rane… Sledeće je baš kao u našem slučaju “A šta je radila na ulici u ponoć” , “kakvi su to roditelji”, “sama je kriva” itd… Ne razmišljaju ljudi o tome da li poznaju porodicu, da li znaju kakvu devojčicu osuđuju i na kraju krajeva da je dete bilo i u 04:00h na ulici ko sebi sme dati za pravo da ubije dete a ne što je dete odlikaš, što dete nikad nije opsovalo i što je samo želelo da pogleda jedan letnji fudbalski turnir sa svojim drugarima i da se vrati u svoj dom. I onda zamislite kako se osećaju otac i majka kada čitaju komentare i osude ljudi koji vas nikad u životu nisu videli niti znaju za vas i vaš način života… Ali postoji i ona bolja, lepša Srbija koja saosećaj, podržava kada ti je najteže. Ja u tu porodicu duboko verujem i siguran sam da će upravo ona pobediti. Nekad…
Pojavila se priča u medijima dok je trajala potraga za vašom ćerkom da je ona oteta zbog navodnog duga zelenašima. Da li mislite da osoba koja napiše i objavi takvu monstruoznu laž u tako bolnim trenucima za porodicu trebala odgovarati pred sudom?
-Imao sam i pisane dokaze (imam ih i dan danas) kako sam u jeku potrage za Tijanom bio ucenjivan. Kada se sve završilo neki urednici medija koji su to objavljivali su dolazili kući i izvinjavali, plakali pred mojom porodicom kako bi nas ubedili kako je to greška, da nisu tako mislili i hteli. I smirili su se tek kada sam im rekao da ih neću tužiti. Neposredno posle sahrane, javili su mi se neki advokati i predstavnici nekih udruženja novinara sa molbom i željom da tužim te listove koji su me oklevetali. Moram da napomenem da su ti trenuci ubedljivo najteži u mom životu jer kad je otac optužen za otmicu i smrt svog deteta, deteta za koje živi i spreman je da umre onda verujte mi ne postoji gora i bolnija stvar. Ljudi su mi govorili, “tuži ih, bar neka plate to što su pričali, pisali, bar im uzmi novac”. Kada izgubite dete, onda ti sav novac ovog sveta ne treba. Novac mi nikad ništa nije značio a posle Tijanine smrti još manje. Mene je čekalo suđenje koje je meni bilo mnogo važnije, suđenje ubice mog deteta i na to sam se želeo fokusirati i skoncentrisati. A uzeti novac, od takvih ljudi, za mene bi bilo poniženje. Apsolutno ne osuđujem ljude koji urade suprotno i poštujem njihov stav ali ja razmišljam na ovaj način…
Šta mislite da su želeli postići time, kao i pisanjem morbidnih priča o tome kako je ubijena Tijana?
-Na ovo pitanje moram odgovoriti “Ne znam”. Nikada mi to neće biti jasno. Nisu mi jasni ljudi koji pišu takve stvari a još manje oni koji čitaju. Oni to pišu i danas. Ne prestaju. Ne biraju. Da li je to Tijana od 15. godina, Anđelina od 3. godine, Jelena kao odrasla osoba. Nebitan je uzrast, važan je detalj kako je neko ubijen, šta je rekao u poslednjem trenutku, gde je krv završila… Danas gledate npr. “Otpisane” na televiziji i piše “nije preporučljivo za mlađe od 12 godina” a te novine su svugde na kioscima, vire, nude se… Nigde ne piše ko to sme da čita. A zamislite mene kao roditelja koji se probudi i ode do radnje da kupi hleb a na polici sa novinama preko naslovne strane jednog od najčitanijih dnevnih listova piše “TIJANA” iz koje lipti krv i detalj šta joj je ubica uradio u zadnjim momentima života… Smatram da takve stvari ne mogu napisati obični, normalni ljudi…
Da li Vas barem malo teši usvajanje “Tijaninog zakona” zahvaljujući kojem će u budućnosti možda biti spašen neki život?
-Sve što radim je isključivo zbog toga da smrt moje Tijane i svakog drugog deteta naše zemlje dobije smisao. Neću da dozvolim da deca koja nastradaju u našoj zemlji budu samo statistički podatak i brojke. Usvajanjem “Tijaninog zakona” i potvrde četiri porodice koje su potvrdile da su im deca vraćena kući i početkom potrage u momentu prijave, opravdalo je postojanje istog. Mi ćemo promeniti i krivični zakonik, siguran sam u to, danas deca pevaju naše tradicionalne pesme u Bajmoku u kom se do juče ništa nije dešavalo a danas to mesto obilaze Matija Bećković, Branislav Lečić, Nataša Ninković, umetnici poput Jelene Tomašević, Danice Krstić, Dejana Petrovića i pevaju najtalentovanija deca naše zemlje naše tradicionalne pesme… Sve je to Tijanina pobeda. Ona će zauvek živeti. A ja sam zbog svega apsolutno spreman da joj se pridružim kad za to dođe vreme.
Kako danas gledate na Dragana Đurića i da li Vas je neko zvao iz njegove porodice da se izvini?
-Dragan Đurić me ne zanima. Ne razmišljam o njemu. U sudnici sam gledajući ga shvatio da je on jedna bezvredna ličnost, osoba koja nije vredna pomena a kamoli nešto drugo. Ono što mi ne da da zauvek završim sa njim je to što on redovno piše molbe za neko novo suđenje, ima želju da izađe na slobodu., što je znak da se on apsolutno ne kaje… Drugo, svaki mesec kada pravimo obračun za plate firme u kojoj radim, shvatim da upravo ja plaćam troškove života ubice mog deteta. On u zatvoru ne radi ništa. To je stvar koja me boli. Neka živi kao svaki pošten građanin ove zemlje, ako privredi i zaradi imaće i da jede. Ukoliko je suprotno, neka mu bude kao i svim građanima Srbije. Porodice Dragana Đurića mi se nikada nije javila i nije izjavila saučešće. Neka tako i ostane.
(Izvor: nezavisnimediji.com)