Posrćući od tuge, Aleksandar se nije predao. Vratio se sa studija iz Beograda i prionuo na posao.
Ovo je priča o mladiću koji će uskoro diplomirati, koji je jedan od najboljih domaćina u kraju i koji je posle smrti najbližih svoje imanje proširio i obogatio.
– Ja sam sa 26 godina morao da biram – ili diploma fakulteta ili da mi propadne domaćinstvo na selu. Imam veliko imanje, 15 hektara, a još pet uzimam pod zakup. Imam dobru mehanizaciju, farmu sa 17 krava, predajem dnevno od 100 do 200 litara mleka – priča Aleksandar.
*Foto: Telegraf
– Šest generacija je u ovom poslu. Da je mene otac ostavio sa dve krave i raspalim traktorom, lako bih ja odlučio i ostao u Beogradu. Ali, ostavili su me u domaćinskoj kući. Na to ne može da se “pljune” – kaže Aleksandar koji će ove zime spremiti dva preostala ispita i završiti poljoprivredni fakultet, smer ratarstvo.
Za ono malo vremena koliko je domaćin, Aleksandar je svoje imanje uvećao, obrađuje više zemlje nego otac, ima genetski kvalitetnije krave. Većinu posla radi sam, sem u sezoni kada ima jednog ili dva radnika. Kaže da ga roditelji nisu ostavili nespremnog.
*Foto: Telegraf
– Ja sam radio od malih nogu, sa šest godina sam vozio traktor. Učili su me svemu u poljoprivredi i stočarstvu, kao da su znali da će prerano otići. Sa druge strane, morao sam da budem i dobar đak. Sećam se da moja majka nije dozvoljavala da legnem u krevet ako sve što je potrebno ne naučim za školu sutradan. Roditelji su me naučili disciplini, značaju obrazovanja, rada. Na fakultetu sam redovno završavao godine, sa prosekom iznad osam, sve dok me nisu stigle tragedije- objašnjava Alekandar.
Ovaj momak sa sela kaže da je zadovoljan svojim životom i da nikada ne bi mogao da radi u kancelariji. Ništa mu na selu nije teško “sem kada bančim vikendom, pa sutra ujutru ustanem u šest”.
*Foto: Telegraf
Aleksandar kaže da ne razume neke svoje poznanike koji na pitanje – šta radiš, odgovaraju “evo blejim”, koji dan provode po kafićima u skupoj odeći i sa još skupljim telefonima “a da ga okreneš naopako pre bi mu ispale oči nego koji dinar”.
*Foto: Telegraf
– Ja mnogo lepo živim, mogu sebi da priušim sve što želim, putujem po svetu, izlazim, imam dobar auto. Volim i kada tokom jeseni radim 12 sati i kada zimi radim četiri sata, a posle čitam sve što sam leti propustio. Jedino mesto gde bih možda poželeo da živim je Abu Dabi, koji me je očarao – kaže Aleksandar.
Ovaj mladić poručuje svima koji imaju dovoljno zemlje i nešto mehanizacije da je bolje da ostanu na selu i budu domaćini, nego da obijaju vrata varoških firmi i rade za 20.000 dinara.
*Foto: Telegraf
– Ali, prošlo je vreme poljoprivrednika sa pet razreda škole. Današnji mora da bude obrazovan, ne nužno fakultetski. Mora da razume nove uredbe države, da traži informacije na internetu, da sarađuje sa stručnjacima u potrazi za stokom čija je genetika bolja, stokom i biljkama koje daju bolje prinose- savetuje Aleksandar Urošević.
*Foto: Telegraf
Upitan da li planira ženidbu, hoće li devojke na selo, ovaj mladić se smeje, kaže da nema u planu da se pošto poto ženi.
– Ne treba mi kuvarica – čistačica – žena za rađanje, ne treba mi rob i ženidba radi reda. Kada budem upoznao onu koja je obrazovana, ima svoj život, svoje zanimanje, koja će biti moj ravnopravni partner u životu, oženiću se – jasan je ovaj obrazovani mladi poljoprivrednik.
[youtube height="577" width="770" align="left|right|none"]https://www.youtube.com/watch?v=Q9qLmzRsnOg[/youtube]
(Izvor: telegraf.rs/ M.R.)