Đorđe Janković je rano ostao bez oca, ubrzo i bez majke koja je otišla, ne želeći da trpi maltretiranje brata njenog preminulog supruga.
Hapšen je, policajci su ga brutalno tukli, primoravajući ga da prizna da je ukrao meso, što je negirao čak i čovek koji je bio pokraden.
Umesto izvinjenja policajaca, dobio je pištolj u usta i maltretiranje zbog koga je mogao da spava samo u sedećem položaju.
Odgajala ga je baka, ali je morao da se bori za sebe – otišao je iz Novog Pazara u Beograd gde je radio šta je god mogao da bi se prehranio, ali je ubrzo oboleo od epilepsije.
Ubrzo je završio na ulici, hranu je nalazio u kontejnerima, a mesto za spavanje na klupi na Kalemegdanu. Da posle kiše sunce svane Đorđe je shvatio kada je upoznao Dejana Radića, čoveka iz Aranđelovca, koji je došao na sastanak sa devojkom koja se nije pojavila.
Sreli su se u centru Smedereva, Dejan je čuo Đorđevu priču i ponudio mu krov nad glavom – ako u njegovoj kući ima mesta za četvoro imaće i za petog.
I kod njih se situacija promenila na gore, Dejanov otac je preminuo, on i njegova sestra Danijela nemaju posao, žive od očeve penzije i Dejanove socijalne pomoći.
Kada se kroz medije pročulo za njihovu priču, javili su se dobri ljudi da pomognu koliko ko može. Neko da garderobu, neko po koji dinar, neko hranu i kozmetiku.
Jedan dobrotvor iz Kanade poslao je Đorđu novac da kupi nekoliko koza. U maloj, trošnoj daščari u dnu dvorišta Đorđe čuva nekoliko koza, što mu, kako kaže predstavlja veliko zadovoljstvo. Tokom hladne zime brinuo je Đorđe da mu se koze ne smrznu, pa se trudio da ih ušuška. Na proleće stigli su i prvi jarići i Đorđe se nada da će se njegovo malo stado uvećati.
Međutim, i za to je potrebno novca, ali i veći prostor. Voleo bi Đorđe da gaji i krave, da se bavi stočarstvom, mada strahuje da li bi zbog svoje bolesti to mogao. Jednom je otišao u šumu po drva, tamo je dobio napad i kada je došao k sebi, više nije umeo da se vrati kući. Na sreću, pronašli su ga i vratili u dom Radićevih.
(Izvor: b92.net)