Branko Miljković: Uzalud je budim

Ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa, uzalud je budim, treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo

volim je ušima

treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove  ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je

zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom

moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih

budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me 
nema

ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim

jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

 

Branko Miljković rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gdje počinje pisati pjesme i boriti se za njihovo objavljivanje. 

Njegove pjesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. 

Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. 

Prema službenim podacima izvršio je samoubistvo, 1961. godine, kada je imao samo 27 godina. Međutim, do danas ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

 

Share this article