"Rođen sam 5. jula 1981. godine u Paraćinu. Osnovnu školu, nižu muzičku školu i gimnaziju sam takođe završio u Paraćinu. Upravo ovaj period ranog detinjstva i adolescencije je odredio moj budući put i moj današnji poziv.
Kao dete sam često bio bolešljiv i nežnog zdravlja. Već par nedelja nakon što sam ponosno poneo status đaka prvaka u jednoj od četiri osnovne škole u Paraćinu, zbog operacije slepog creva sam bio prinuđen da na par meseci školsku klupu zamenim posteljom. Dok su moji drugovi učili da čitaju i pišu, ja sam radio samostalno uz budni nadzor brižne majke i svesrdnu podršku moje prve, najdraže učiteljice. Idila i odnos prepun ljubavi i pažnje se nastavio i sa novim, mladim učiteljem nakon što je moja učiteljica otišla u zasluženu penziju. Nerado se sećam onoga što je kasnije usledilo…
Polazak u peti razred je bio izuzetno stresan za mene. Šikaniranje i psihičko maltretiranje od strane pojedinih nastavnika mi je interpretirano kao metoda disciplinovanja i poštovanja njihovog neupitnog autoriteta koji uvek „zna šta je najbolje za mene“.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Bio sam vrlo tih i povučen dečak, odličan đak i lepo vaspitano dete roditelja koji su uvek insistirali da poštujem starije i ja sam, uz sve rezerve koje sam na početku imao, nastavio da se „prilagođavam“ onome što je po njihovom mišljenju obrazovanje trebalo da bude. Prolazile su nedelje, a ja sam bivao sve iznureniji i bolešljiviji, sa konstantno povišenom temperaturom.
Vreća za udaranje
Počeo sam da izostajem zbog bolesti. Podršku nastavnika nisam imao kao nekada podršku učitelja. Nije im bilo bitno da li sam bolestan. Kao šlag na tortu, došlo je vršnjačko nasilje. Bio sam krupno dete, ali mirno i povučeno, i kao takav, idealna vreća za udaranje svakom ko je sebi hteo da da na značaju i podigne samopouzdanje. Trpeo sam i te udarce svakoga dana, ćutke, u sebi, dok jednog dana nije postalo malo teže prikriti iscepanu usnu i krvavu odeću. To je bila kap koja je prelila čašu. Pedijatar je primetio znake psiho-fizičke torture koje moji roditelji nisu i preporučio promenu sredine. Time mi je promenio život.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Bojažljivo sam, pred sam kraj tog petog razreda, otvorio novo poglavlje u svom životu. Postao sam član porodice osnovne škole „Stevan Jakovljević“. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko ću sudbinski biti vezan za ovu školu. Od prvog dana u novoj sredini, živeo sam život učenika po svojoj meri. Nije mi bio potreban period prilagođavanja jer su se nastavnici prilagođavali meni i mojim potrebama – slušali su me, poštovali me i videli me mojim očima, onako kako sam sebe oduvek doživljavao. Bili su puni razumevanja i strpljenja, razvijajući sve moje potencijale. Odjednom, odlazak u školu više nije bio mučenje. Radovao sam se svakom novom danu, sve dok nisam postao đak gimnazije.
Za peticu stojiš na stolu pevaš četničke pesme
Gimnaziju sam upisao kao vukovac i jedan od učenika sa najboljim rezultatom na prijemnom ispitu. Osokoljen i prepun samopouzdanja sam krenuo u prvi razred gimnazije. Međutim, jako brzo sam bio spušten na zemlju. Međutim, ovoga puta sam bio iskusniji, rešen da ne dozvolim da me po drugi put slome.
Hrabro sam trpeo sve – i kada profesor ne predaje po mesec dana pa nam da 70 strana da naučimo za sledeći čas, i kada zakasni pola sata za test pa ga svejedno da i nemaš vremena da ga uradiš, i kada od tvojih roditelja traži mito, i kada te ponižava i tera da se popneš na sto i pevaš mu četničke pesme za peticu, i kada drugima daje petice samo zato što treniraju sport koji mu se sviđa, a ne uče, i kada odgovaraš tri časa uzastopno i ne može da ti nađe grešku pa ti da četvorku jer samo on zna za peticu, i kada ti da jedinicu jer si sve, pobogu, naučio napamet!? Pokušao sam da preživim – nisam uspeo. Slomili su me… ponovo.
Bio sam kritikovan od strane profesora kao mekušac, folirant, mamina maza. Neretko su uzimali moju osnovnu školu u usta i moje drage nastavnike, označavajući ih kao glavne krivce mog neuspeha jer su mi dali krila umesto da ih skrešu.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Roditelji su me poslali u drugu gimnaziju, u susedni grad. Na prvom času sam odgovarao ono isto gradivo za koje sam dobio jedinicu jer sam ga „naučio napamet“, samo ovoga puta je to bila petica. Svestan apsurdnosti situacije, zaplakao sam pred novim profesorom i đacima. Od tada nikada, ali NIKADA, nisam posumnjao u sebe niti sam nekome dozvolio da me ponizi.
Prvi glas Srbije
Upisao sam 2000. engleski jezik i književnost, iako sam, kao pobednik takmičenja „Prvi glas Srbije“, imao potpisan ugovor i primamljive ponude da se otisnem u estradne vode. Radi se o šouu koji je nosio taj naziv pre svih modernih takmičenja koja su kasnije došla. Sprovodili su ga muzički urednici sa RTS-a koji su tražili mlade neafirmisane pevače u Srbiji.
Tada sam najviše poslušao svoju majku koja me je godinama kroz sve nedaće pratila i uvek govorila da sam bez diplome samo pola čoveka. Bila je u pravu, morao sam da postanem čovek, što se u estradnoj džungli nikada ne bi desilo. Muzika je bila i ostala moja najveća ljubav, ali sam želeo da svom životu dam neki veći smisao.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Već u junu 2004. sam postao diplomirani filolog za engleski jezik i književnost, dakle za nepune 4 godine, pre svog 23. rođendana. Upisao sam magistarske studije.
Samo par meseci nakon završetka osnovnih studija, ona ista sudbina koja me je odvela put OŠ „Stevan Jakovljević“ u Paraćinu, je ponovo zakucala na moja vrata. Direktorka škole i moj budući oslonac u svim poduhvatima me je primila na radno mesto nastavnika engleskog jezika sa punom normom na neodređeno vreme.
Važna odluka
Uporedo sa mojim radom u školi, tekle su obe godine magistarskih studija i nakon što sam odslušao iste, našao sam se na raskrsnici – ili da nastavim pisanje magistarskog rada i prihvatim ponuđeno mesto asistenta na fakultetu ili da nastavim da budem nastavnik u školi koja mi je toliko toga dala. Izbor je, verovali ili ne, bio lak. Ostavio sam studije, oženio se i skrasio u svom rodnom gradu, u svojoj osnovnoj školi. Danas imam troje dece, moja divna supruga je moja najveća ljubav i koleginica koja je delila klupu sa mnom na istom fakultetu. Lepši život nismo mogli poželeti.
Zahvalan sam svim dobrim ljudima koji su mi pomogli na mom putu, ali i onima koji su mi taj put otežali – na njihovim greškama sam najviše naučio. Shvatio sam da „riba od glave smrdi“, da je ta glava na samom početku školovanja, i da sam tamo najpotrebniji ako želim da nešto promenim.
Godina 2014. je prekretnica u mojoj karijeri jer se upravo tada dogodilo nešto što će sve promeniti iz korena. Naša škola se prijavila da učestvuje u projektu „Razvionica“ koji je podrazumevao podršku našoj školi i nastavnom kadru pri uvođenju novih tehnologija, popularnog IKT-a. Kao koordinator projekta, prisustvovao sam dvodnevnom seminaru u Kruševcu. Bio sam rešen da novostečeno znanje što pre primenim u praksi i šansa za to mi se ukazala već nakon mesec dana kada smo u okviru tog projekta dobili prvu digitalnu Samsung učionicu u nekoj osnovnoj školi u Srbiji.
Čarolija u učionici
Jedna od najnovijih metoda u svetu koja mi se svidela je samoregulisano učenje ili nastava po meri deteta.
Većina nastavnika pravi osnovnu grešku kada udžbenik i program smatra svetinjom koja nema alternativu. Eto, ja sam tek pre par godina saznao da udžbenici uopšte nisu obavezni – nastavnik je taj koji određuje da li će uopšte koristiti nekakav udžbenik ili će materijal kreirati sam ne bi li ispoštovao gradivo koje je po planu i programu. Ta novostečena sloboda mi je dala krila i proširila vidike. Počele su da mi se otvaraju nove mogućnosti kada sam shvatio da su novi resursi koje sam tražio već tu, u njihovim džepovima – pametni telefoni!
Učionicu sa pametnom tablom i tabletima sam već imao i sada me ništa više nije sprečavalo da započnem jedan savremen način rada sa decom. Odlučio sam da generacija 2015/16. ne koristi udžbenike i sveske, već da se celokupna nastava odvija onlajn, kako u samoj školi, tako i od kuće. Najpre sam napravio svoj sajt sa resursima koji će pomoći i meni i deci u radu. Zatim sam napravio nalog na Edmodu i učlanio svoje đake
Na primer, kada bismo obradili drugi kondicional na času, domaći zadatak bi bio da u grupi na Edmodu sa vršnjacima iz Amerike, Egipta, Turske, Indije, Holandije, Španije, Portugalije itd, podele svoja razmišljanja na temu: „Kad bih bio milioner“ i slično. Od kuće bih pratio njihove diskusije i nagrađivao aktivne đake.
Meni je sasvim normalno da upalim Skajp i držim dodatnu iz fotelje dok spremam đake za takmičenje. Neretko bismo imali Skajp časove sa vršnjacima iz sveta. Budući da sam član obrazovne zajednice Majkrosofta, imam dosta kontakata među nastavnicima i predavačima iz celog sveta, ali i kustosima značajnih svetskih institucija.
Skajp čas sa akvanautima – biolozima koji rade na dnu mora u jedinoj podvodnoj laboratoriji takve vrste na svetu, istraživačkoj stanici „Akvarijus“. Rekord po broju uzastopno provedenih dana u njoj drži Fabijen Kusto, unuk Žaka Kustoa – 30 dana.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Imali smo čast da prisustvujemo vežbi astronauta iz NASE koji su se pripremali za misiju na Mars.
*Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Obišli smo istraživački kompleks Tomasa Edisona u Nju Džersiju i na delu videli kako rade neki od njegovih prvih izuma. Videli smo jedno Teslino pismo upućeno Edisonu i slušali muziku sa prvog gramofona.
Kako se postaje dobar nastavnik u Srbiji?
Nastavnici moraju da shvate već jednom da su upravo oni pokretači najvećih promena u društvu i da njihova moć nije mala. Takav stav moraju preneti na đake ako žele da im pruže neku nadu u svetliju budućnost. To je njihova dužnost kao prosvetitelja i to moraju da pokažu po svaku cenu, makar i sa četkom u rukama.
*Borkov kabinet pre Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
*Kabinet u toku renoviranja Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
*Kabinet posle renoviranja Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs
Ono u čemu većina nastavnika greši je pokušaj vraćanja u prošlost i neko vreme koje više ne postoji – ovo su deca odrasla na tehnologiji i ne vidim poentu da im vežemo ruke kada možemo tu istu tehnologiju upotrebiti i naterati je da radi za nas. Nisam ni sanjao da će mi deca svojim radom višestruko vratiti moj uloženi trud, koji je samo na početku, dok se nismo uigrali, bio jako veliki. Kasnije sam ubirao plodove svog rada i uživao da gledam đake koji su bili motivisaniji nego ikada, radili domaće zadatke u nikada većem procentu, imali bolje ocene i sticali gotove sve moguće kompetencije na mom času.
Kako se postaje dobar nastavnik i najbolji edukator u Srbiji? Ja na to pitanje još uvek nemam jednostavan i precizan odgovor, ali ako on postoji, onda ćete ga zasigurno u ovom tekstu i pronaći.
Veliku zahvalnost dugujem dobrim ljudima iz udruženja „Živojin Mišić“ koju su u meni nešto videli."
(Izvor: noizz.rs)