ČAROBNJACI PROSVETE: Gorica Bojković, nastavnica srpskog koja uči decu kako da budu ljudi

Nastava nisu samo predavanja, razmena informacija i proširivanje znanja iz određenih oblasti. To je čarolija koja traje i kad se školski čas završi.

U svakodnevnom razgovoru sa starijim sagovornicima primetiće se da su sećanja na školu u tesnoj vezi sa predavačima koji su nastavu podigli na viši nivo. Jedna od takvih nastavnica je Gorica Bojković, prava čarobnica prosvete koja je za dve godine rada u osnovnoj školi "Posavski partizani" uspela da uradi ono što mnogi predavači ne uspeju za čitav život.

 

Nastavnica srpskog jezika i književnosti koja je čvrsto rešila da decu ne uči samo onim stvarima koje predviđa plan i program, već i mnogo vrednijim životnim lekcijama - o prijateljstvu, timskom radu, pomaganju i pravim životnim vrednostima. Zbog toga vam danas, uoči Osmog marta, predstavljamo rad ove sjajne žene u okviru akcije "čarobnjaci prosvete" koju je NOIZZ pokrenuo zajedno sa Draganom Gagom Janković. Ovo je priča jedne mlade žene koja je ostavila neizbrisiv trag u srcima dece. Ovo je priča o nastavnici koja je odbila da bude "samo" nastavnica i rešila da sa svojim đacima bude mnogo više od toga - pravi prijatelj i podrška u životu. Ovo je, takođe, i priča o nepravdi i o tome koliko dečja srca mogu da budu velika.

Ovo je Goričina priča, ispričana njenim rečima.

 *Foto: Privatna arhiva

"Pri zaposlenju, upoznala sam učenike koji se u svojim mikrosvetovima bore za ravnopravnost sa odraslima. Radni nalozi koji su tehnikalije školskog časa, nisu odmah naišli na razumevanje. Plastičnim primerima sam učenicima pojasnila najpre šta znači poštovanje tuđeg rada, zalaganja i truda, zašto je važna disciplina i koji sve faktori mogu biti ključni za uspešan čas. S obzirom da predajem srpski jezik, lako sam, koristeći se književnoumetničkim tekstovima, dostigla besprekornu radnu atmosferu.

Međutim, shvatila sam da su svi ti mladi, pametni ljudi spremni za mnogo više od doživljenog teksta. Najpre sam ih, nakon nastave, izvela iz školskog objekta. Zanimalo me je kako se ponašaju kada atmosfera nije radna, već opuštajuća. Obližnja šuma bila je idealan teren za roštiljijadu, turnire u fudbalu i zajedničku pesmu.

Ali nije to ono što sam želela da vidim jer bi se u takvom ambijentu svako ugodno osećao, pa samim tim i ponašao. Meni je bilo važno što sam videla da ti mladi ljudi ustupaju mesto jedni drugima u mojim kolima, prave pametne „ture“ sa prioritetima (sportisti mogu jedan deo puta peške, ali zato dame ne smeju da čekaju). U tim izletima videlo se šta sve može armija ujedinjene dece.

Uskoro se pred nama našao ozbiljan radni izazov. Učestvovali smo u projektu o medijskoj pismenosti i među svim osnovnim školama iz Srbije koje su se takmičile, osvojili smo prvo mesto. Prilog o amaterskoj glumi koji smo snimili doneo nam je mogućnost da posetimo gotovo sve gigante među medijskim kućama (Nin, Politika, Blic, Nacionalna Geografija...). Kada su nam glavni urednici pokazivali svoje poslovne objekte, učenici su me sa zahvalnošću posmatrali okrivivši me za osećaj pobede i zadovoljstva.

 *Foto: Privatna arhiva

Nakon svakodnevnog druženja, učenici su usvajali sistem mog rada koji nalaže da se učenik vrednuje kao ravnopravni sagovornik, kao saborac na razvojnom putu, i njihovom i mom. Razumeli su da nastava nije samo čas iz određenog predmeta, već da će škola biti onakva kakav joj duh uneseseš. Ubrzo su počeli da uviđaju da pažnja i čistoća nisu dovoljni da škola izgleda lepo i da "diše", pa smo, po uzoru na uređivanje sopstvene sobe u kojoj se lepo uči i oseća, okrečili učionicu. Rad i zalaganje učenika se proširilo na gotovo svako odeljenje u školi. Ubrzo su svi počeli sa uređivanjem.

 

To se potom proširilo i na spoljni izgled škole, pa samo organizovali farbanje školske ograde. Izneveren horizont očekivanja bio je kada su uvideli da nisam samo predlagač, već uvek izvođač svih radnih akcija koje su se odvijale. Bilo im je zanimljivo i smešno dok su me gledali kako u trenerci krečim učionicu kao svoju sobu, i kako zamazana u farbu različitim bojama bojim školsku ogradu. Svaki učenik se ponosio svojim radom i zalaganjem, a ja se i sad ponosim što je kontinuitet njihovih podviga i lepih osećanja potekao sa mog časa.

 *Foto: Privatna arhiva

Učenici uvek cene kada uvažavate njihove želje, kada ih pratite na putu do ostvarenja njihovih snova. Sve su to snažni karakteri, pojedinačni svetovi u koje treba zaviriti. U različitim debatama koje smo organizovali, primetila sam da su ispred mene budući kritičari, diplomate, istraživači, kojima je potrebna pomoć da spoznaju svoje kompetencije i da shvate svoju ulogu u svetu. Najčešće sam s učenicima sedela na podu ili travi dok obrađujemo književno delo, taj neobavezni razgovor uvek je davao najbolje rezultate pri analizi.

Kroz časove odeljenjske zajednice, moji učenici su upoznali ljude iz mog okruženja. Bilo mi je važno da shvate da će, ukoliko rade na svom obrazovanju, biti okruženi kvalitetnim ljudima, ljudima od kojih će svakodnevno moći da uče. Razmena znanja sa lekarima, defektolozima, vatrogascima, policijom, omogućila im je da shvate koliko benefita donosi razgovor s onima koji imaju različita interesovanja od nas. Iz toga je proisteklo razmišljanje o tome šta oni mogu da ponude mlađima od sebe sa ove vremenske istance, dok su još u školskoj klupi. Polaznici dramske sekcije koju sam vodila su poželeli da tokom novogodišnjih praznika obraduju najmlađe svojim dramskim umećem. Bila sam očarana tim načinom razmišljanja na relaciji stariji-mlađima. Dok su oni samostalno pravili kostime najpopularnijih crtanih junaka, posećivala sam okolne vrtiće dogovarajući se sa rukovodiocima o našim gostovanjima. Pri gostovanju koje je bilo organizovano za unuke starijih osoba iz Gerontološkog centra u Obrenovcu, moji učenici su plakali od ponosa jer je njihov nastup izazvao ovacije i višeminutno aplaudiranje publike. Dok su se fotografisali sa najmlađima, uputili su mi opasku: "Vi uvek nađete način da se ponosimo sobom".

 *Foto: Privatna arhiva

Kada mi je tadašnja direktorka škole rekla da je za prijavu na konkurs poželjno imati završene master studije, upisala sam i uz podršku učenika završila u najkraćem mogućem roku. Pitali su me često kako je moguće upisati master studije u septembru a završiti u februarskom ispitnom roku, jer im je poznato da su njihova braća, sestre ili rođaci, polagali te ispite godinu ili više dana. Bili su ponosni nakon što sam im objasnila da imam jak razlog da učim i pišem do četiri ujutru, a da se u pola osam pojavim na času orna i nasmejana-da bih ostala sa njima. Neposredno pre odbrane mog master rada, kolege su mi slale video zapise podrške mojih učenika. Nakon povratka, sačekala me je dirljiva poruka ispisana na tabli, cveće i obećanje da će me pratiti i podržavati i na doktorskim studijama.

 *Foto: Privatna arhiva

Prošlo je puno poruka, ispisanih na tabli ili papiru, ali momenti uzajamne podrške i razumevanja su večni i zbog svog kvantiteta nisu uspeli da se zabeleže pa samim tim i da se prikažu u ovoj kratkoj proznoj formi.

 

Posmatrajući školsku atmosferu pre zaposlenja, mislila sam da nastavnik ostvaruje intenzivnu interakciju samo sa učenicima, dok sa kolegama i saradnicima nema puno vremena za druženje. To je bio segment u kojem sam u potpunosti pogrešila. Nagrađena sam saradnjom sa divnim kolegama koje su me podržavale i bodrile svakog dana sve više. Druženje sa ovim kvalitetnim ljudima ubrzo nije bilo rezervisano samo za školski objekat, već su ti ljudi činili, i sada čine, moju svakodnevnicu. Oslonac koji sam imala tokom obavljanja posla davao mi je sve više sigurnosti da je način na koji radim dobar. Psihopedagoška služba pratila je moj rad i ubrzo sam bila naviknuta na redovnost pohvaljivanja, podrške i konstruktivne saradnje.

 *Foto: Privatna arhiva

Pri kraju našeg druženja, učenici su pokazivali naboje nezadovoljstva i izražavali jasan stav o mom odlasku. Želeli su da na svaki način predstave nepravedan ishod situacije. Ni najmanje ne bi bilo moralno da ovakve svetle i divne momente kvarim objašnjavanjem mog prinudnog odlaska, zato ću samo preneti jedan snažan utisak o istom.

 *Foto: Privatna arhiva

Saradnički odnos koji sam gradila sa učenicima pomogao mi je, i pri, doduše nepravednom odlasku iz škole, da omogućim dalju realizaciju ideja za koje smatram da su plodonosne za nastavu i đake.

 

Između ostalog, da sve one razgovore na temu vršnjačkog nasilja i odnosa među učenicima, u saradnji sa kreativcem Predragom Vukosavljevićem, pretočim u kratak film na tu temu. Rad na ovom filmu realizovan je van mog radnog mesta, dok sam, kao nepripadnik škole dolazila na snimanja. Energija koja je vladala na snimanju pretočena je u potpunosti u delo kojim se veoma ponosim.

Profesionalna filozofija nije fiksna već varijabilna, jer dinamiku biraju učenici za čije potrebe i nahođenja kao nastavnik imate razumevanja, ali konstante kojih se držim pokazale su se kao konstruktivne, motivacione i pokretačke, stoga ću se uvek truditi da idem ovim putem u nastavi".

(Izvor: noizz.rs)

Share this article