Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja”, pisao je Ivo nakon smrti svoje voljene Milice.
Milica Babić rođena je 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu.
Još kao mala pokazivala je izuzetan slikarski talenat, koji je kasnije i razvila na školovanju u Beču.
Pet godina Milica Babić školuje se u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, a zatim se specijalizuje za pozorišni i modni kostim. Nakon školovanja neko vreme provodi u Parizu, a zatim se, po povratku u Beograd, zapošljava u Narodnom pozorištu kao kostimograf.
Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije, navodi da je Milica 1931. stigla u Beograd, gde je postavljena za slikara kostima, odnosno kostimografa Narodnog pozorišta.
“Vidno je napredovala radeći sa pozorišnim slikarima Jovanom Bijelićem, Stanislavom Beložanskim, ruskim emigrantima Vladimirom Zagorodnjakom i Vladimirom Žedrinskim, posle čega je postavljena za prvog predavača na predmetu Istorija kostima i perike, u tek osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta”, kaže Zorica.
U to vreme Milica se udaje za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca.
Godine 1939. bračni par Jovanović seli se u Berlin, gde najviše vreme provode sa Ivom Andrićem, koji je tada bio ambasador u Nemačkoj.
Slavni pisac nije krio svoju opčinjenost čak 17 godina mlađom i udatom Milicom.
U početku ih zbližava njihovo zajedničko porieklo, jer su svi troje iz Bosne, a zatim i interesovanja, jer su svi okrenuti književnosti, ali ima znakova da je Milica uživala u pažnji kojom su je obasipala oba muškarca između kojih nikada nije bilo nesporazuma ili otvorenog neprijateljstva.
Takav odnos će se zadržati od 1939. pa do Nenadove smrti 1957. i tokom tog vremena Andrić će veoma kratka i strogo informativna pisma započinjati sa “Dragi prijatelju” da se muž ne bi osetio izostavljenim, iako je prava osoba kojoj je poruka bila upućena bila Milica.
Za vreme boravka u Nemačkoj Milica radi kao modni dopisnik “Politike”
Po izbijanju Drugog svetskog rata Nenad biva odveden u logor Dahau.
Andrić je i svoje kapitalno delo “Na Drini ćuprija”, kada je objavljeno u martu 1945, poklonio bračnom paru Jovanović sa posvetom u kojoj izražava nadu da će se Nenad uskoro vratiti kući iz logora (što se i dogodilo krajem 1945).
Nakon oslobođenja zemlje, društveni i kulturni život u Beogradu cveta. Tu je i Milica našla pravu priliku da pokaže i dokaže svoj raskošni talenat. Kako u to vreme nije bilo bilo novca, Milica je upotrebila svoju domišljatost da napravi kostime za prvu posleratnu operu.
Za prvu posleratnu operu ‘Evgenije Onjegin’, Milica je iskoristila džakove. Poslužila se i padobranskom svilom da bi iskrojila kostime za delo ‘Knez Igor.
Sarađivala je sa teatrima u Novom Sadu, Šapcu, Nišu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Banjaluci, Ljubljani, Dubrovniku… Ime ove talentovane i markantne žene se nalazilo na gotovo svakom “zvučnijem” pozorišnom plakatu. Tri decenije rada u Narodnom pozorištu zaokružila je sa oko trista premijera, a poslednju kostimografiju uradila je 1961. za operu ‘Kockar’ Sergeja Prokofjeva.
Dok je gradila karijeru, lepa Milica, kako su o njoj govorili, bila je Nenadova supruga. I tako je bilo do njegove smrti, 1957. godine. Za sve to vreme, Milica je bila Andrićeva inspiracija i ljubav.
“Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav”, navodi istoričarka Zorica. Autor knjige “Jelena u životu i delu I. Andrića”, Dragoljub Vlatković piše da je to od samog početka velika i prava grešna ljubav i citira zapis našeg nobelovca: “Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima”.
Godinu i po dana posle Nenadove smrti, 27. decembra 1958. godine, Milica se udaje za Andrića. Kumovi na venčanju bili su im pisac Aleksandar i njegova žena Jelena Vučo.
Veo tajne je skinut sa njihove priče. Narednu deceniju voleli su se sasvim javno, nadoknađujući trenutke u kojima im je to bilo uskraćeno. Odmarali su u domu u Herceg Novom, kada je 24. marta 1968. godine Milica imala srčani napad i umrla. Prva naša školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg jedinog nobelovca, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Tamo će sedam godina kasnije biti položena urna Ive Andrića.
Milica Babić dobitnica je nekoliko nagrada. Za rad na polju kostimografije dobila je Orden rada sa zlatnim vencem (1949), Sterijinu nagradu za kostim (1949) i plaketu grada Beograda (1964).
(Izvor: Opanak.net)