U svojoj 55. godini, 2. februara 1924. godine, bolestan od tuberkuloze, preminuo je Aleksa Šantić, veliki srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.
Prvu pesmu objavio je 1886. godine, a prvu zbirku 1891. godine. Punu stvaralačku zrelost Šantić je dostigao u razdoblju između 1905. i 1910. godine, kada je napisao i najlepše pesme.
U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna. Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno, leče patnju i ulivaju nadu.
"Veliki Bože Istine i Pravde,
Koji me diže iz gnusnoga kala,
U krvi oganj, u ruci mač dade,
I reče: "Prkosi vihorima zala!"
Bože, koji si u prostor beskrajni
Dao mi svet, koji ne zna niko,
U dušu moju uneo luč sjajni
I na bolove me i stradanja svik'o...
Daj mi u srcu kap Tvoje milosti
I stišaj buru podivljale ćudi:
Da mogu praštati gonjenja i zlosti,
I ceo svet prigrlit' na grudi..."
(Izvor: dnevno.rs)