Poslednji velikan među zvezdama jugoslovenskog glumišta, a nadasve poslednji nacionalni junak - čovek iz naroda koji je svojim zemljacima podario toliko smeha da će uvek ostati u njihovim sećanjima kao Paja Jare, Gvozden, Mita, Blagoje, Srećko napast, Jovanča Micić... Umro je na današnji dan 2003. godine u bedi, više gladan neko sit.
Žalio se kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi. On je dobio nagradu za životno delo "Car Konstantin", u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili. Dugo je živeo kao da je sahranjen.
- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde", otkrio je tada glumac.
Koleginica Nela Eržišnik napisala je Čkalji i jedno pismo.
"Nikada neću zaboraviti naše susrete na snimanju dečje TV serije ‘Koliko je sati’. Poprilično velika fotografija tvoja i moja, glava do glave, obe nekako nalik na tužnog Harlekina, visi na zidu moje glavne sobe. Našu zajedničku fotografiju u ovih petnaest godina mnogi moji posetioci su svakojako ocjenjivali, a oni najpokvareniji zbog nje me i napadali po novinama. Uvek sam im ponavljala, pa to činim i danas. LJude kakav je Čkalja, ovakve bogomdane umetnike, ovakve Srbe, vi mizerije, nećete izbaciti iz moje kuće. Ni iz moje duše.”
(Izvor: novosti.rs)