Ako prvi spot Mace Diskrecije u kome se ona brčka u fontani blokira Jutjub i izazove pažnju kao nova Rijanina pesma, ako je novi dečji idol umesto Branka Kockice, u posttranziciono doba, postao ugledni kriminalac Kristijan Kockica, i ako je narod već mesecima sav hepi što mu Peconi umesto cigala prodaje Atinu Ferari, da li su u pravu potpisnici peticije koji traže zabranu rijalitija koji su okupirali srpski javni prostor?
Peticija za iskorenjivanje rijaliti programa može se ocenjivati moralnom pretencioznošću jer njeni idejni tvorci smatraju da je konzumentima tog televizijskog smeća potreban staratelj. Ili možda misle da većina Srba i ostalih etničkih zajednica ne ume da koristi daljinski?
Suština čitavog rijalitija, od „Maldiva Srbije” koji se poput džinovskog transformera pretvaraju u „Farmu”, jeste da buljeći u ta delikventna bića u prostorima koji simbolizuju zatvore, iako imaju i bazene, kao podanici takvog poretka, svoje vijuge ne zamaraju stvarima koje život znače.
Starletizam tako postaje poslednja faza idiotizma, o čemu je Orvel imao nekoliko zanimljivih opservacija. Tako su rijalitiji postali osnovna medijska poluga totalitarnih društava, a baš takvim integracijama Srbija teži. Iz „Kino oka” ona je došla pod nadzor „Velikog brata”.
Otuda lažna nada da će, kad-tad, svaki Srbin sesti za klavir i odsvirati zbirku „Transcendentalnih etida” Franca Lista. Doduše, prvi pobednik „Velikog brata” bio je upravo pijanista, dobar dečko. I gotovo da više nikoga ne zanima. Pristojan je i skroman. Pogrešan čovek, u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.
(Izvor: fbg.org.rs/Autor: Aleksandar Apostolovski)