Rastko Nemanjić se rodio 1174. u mestu Ras, u blizini današnjeg Novog Pazara. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i njegove supruge Ane.
PROČITAJTE JOŠ HRVATSKI ISTORIČAR ZAPALIO JAVNOST: Srbi kao da nisu Sloveni! Jedini su državotvorni u Evropi i nisu im stvarali državu Germani
Sa samo petnaestak godina Rastko postaje humski župan, ali na toj funkciji ostaje manje od godinu dana. Ostavivši sve, odlazi na Svetu Goru gde postaje monah.
Ljubav prema veri bila je jača. Želja da postane monah ispunila mu se upravo na Svetoj Gori.
Nakon smrti Stefana Nemanje, dolazi do borbe za vlast između Stefana i Vukana. Stefan šalje Savi pismo da se vrati u Rašku i donese Nemanjine mošti. Pismo je puno podsećanja na Nemanjinu želju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposlušnosti nije moglo sprovesti. Sava se veoma brzo odlučio da posluša Stefana.
Sahranio je Nemanjine mošti u Studenici, i popularna verzija glasi da su se Stefan i Vukan, baš tu nad moštima mrtvoga oca, konačno izmirili. Po povratku u Srbiju, Sava postaje iguman manastira Studenica, u kojem je položeno Nemanjino telo.
Zakonopravilo Svetog Save iz 1219. godine je bilo prvi srpski ustav. Ono je uređivalo veliku oblast društvenih odnosa, kako crkvenih tako i građanskih.
*Foto: Stil
Godine 1221. je održan opšti državno-crkveni sabor gde je Sava papinom krunom (vencem) krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina.
Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu.
Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav posle godinu dana je preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševu. Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine po osvajanju manastira Mileševa, proglasio "hercegom od Svetog Save", a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.
Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.
PROČITAJTE JOŠ SJAJNE VESTI Država deli 150.000 praznih seoskih kuća mladim bračnim parovima!
Verovanje vezano za Svetog Savu
Vekovima se verovalo da Sveti Sava i dalje živi i da hodi međ Srbima deleći pravdu. Veruje se da prerušen u starog i odrpanog prosjaka od ljudi moli za milost, te prema darežljivosti nagrađuje ili kažnjava vernike. Zbog toga je izuzetno važno da danas budete darežljivi, ali i oprezni. Za Svetog Savu važi verovanje da nije kao drugi sveci, te da je u stanju da vam zameri i najmanju sitnicu.
Uzmite za sebe onoliko koliko vam treba, ali odvajajte i za Boga, za bližnjeg svog. Suština Savindana je da se ugledate na sveca koji je ostavio veliko materijalno bogatstvo radi duševnog bogatstva.
Najvažnije je da se na današnji dan pobrinete za svoju dušu. Darujući drugima, oplemenjujete sebe.
Ko udara tako pozno - Vojislav Ilić
"Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge
- al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."
* * *
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
- vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći
- al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava." - Vojislav Ilić
(kutaknet.com / stil.kurir.rs)