ŠTA SE DESILO SA KATIĆIMA POSLE "KORENA": Evo kojim putem je Aćima, Vukašina, Đorđa i njihovu decu odvela krvava srpska istorija

RTS upravo je završio emitovanje TV serije "Koreni", možda ponajbolje ekranizacije nekog srpskog romana i svakako fenomenalnog književnog dela Dobrice Ćosića.

Utisci publike i kritike su gotovo stoprocentno pozitivni i već je najavljeno da će se snimati i nastavak "Korena". Upravo ekranizacija antologije "Vreme smrti" doneće nastavak sage o Katićima, a svima koji nisu čitali ovo delo Telegraf otkriva šta se desilo sa Katićima posle „Korena“ i kojim putem je Aćima, Vukašina, Đorđa i njihovu decu odvela krvava srpska istorija.

"Koreni", televizijska serija snimljene po istoimenom romanu Dobrice Ćosića je naprečac osvojila Srbiju i mnoštvo zainteresovala za izvorno delo na kojem se temelji, ali i za sve druge Ćosićeve knjige. Porodica Katić iz imaginarnog sela Prerova iznenada je postala ono što bi Amerikanci možda nazvali "household name", u prevodu "ime opštepoznato, ime dobro znano u svakom domaćinstvu".

 

"Koreni" su, razume se, samo početak. Dobrica Ćosić je skoro čitav svoj književni opus posvetio sudbini ove porodice, neistorijske, ali ipak "istorijskije“ nego što bismo možda hteli da priznamo: političko sektašenje koje razara domove, sukob tradicionalnog i modernog, preljuba kao proizvod patrijarhata u kojem muškarac bez dece "nikada nije kriv" već je problem u "njoj", i tako dalje, sve su to motivi koji odlikuju "Korene", u kojima se prilično lepo reflektuje kolektivna psiha našeg naroda.

Nedavno smo pokušali da partijašenje i sukob radikalskog prvaka Aćima Katića sa sinom Vukašinom - do kojeg dolazi zbog sinovljevog izbora liberalske kćerke za svoju buduću suprugu - stavimo u kontekst trima odvojenim tekstovima (za koje linkove možete pronaći na dnu ovog članka, ako su vam ranije promakli), ali nakon završetka serije, nije zgoreg kratko rekapitulirati najvažnije događaje da bi bolje najavili one buduće.

Radnja ovog romana, i sledstveno televizijske serije, smeštena je na sam kraj turbulentnog devetnaestog veka u kojem je srpski narod proživeo više nego što neki prožive za pola milenijuma; činjenica da nam to stoleće nije bilo ništa turbulentnije od bilo kog prethodnog dovoljno govori o našoj prošlosti, i sve govori o odnosima u porodici Katić.

Gazda Aćim dolazi u svađu sa mlađim sinom Vukašinom koji se školovao u inostranstvu, kojeg je tamo poslao u nameri da "izuči škole", ali da se vrati u gunju i opancima a ne obučen kao zapadnjački gospodin; Đorđe je jalov, i nije u stanju da oplodi svoju suprugu Simku, zbog čega je iz nemoći tuče i muči; Simka se, suprotno svojoj naravi i moralnom vaspitanju, podaje slugi Toli Dačiću da bi rodila naslednika, kad već njen muž nije sposoban; iz te preljube rađa se Adam kojem majka umire kada mu je pet godina.

Četvorotomni roman "Vreme smrti" nastavlja se na „Korene“, kao što se trilogija pod nazivom "Vreme zla" - sastavljena od romana "Grešnik", "Otpadnik" i "Vernik" - nastavlja na "Vreme smrti", kao što se "Deobe" nastavljaju na "Vreme zla", a dvodelno "Vreme vlasti" na "Deobe", uprkos tome što nisu tim redosledom pisani.

Na kraju „Korena“ ostavljamo Aćima Katića da se brine o bolesnom unuku, petogodišnjem Adamu, a na početku „Vremena smrti“ simbolično ga zatičemo kako se brine o mobilisanom Adamu, jedinom nasledniku gazdinstva. Jesen je 1914. godine i razbuktava se plamen Velikog rata.

„Doboš se u sutonu oglasio Prerovom, oko opštine, ne zalazeći dublje u sokake, bez želje da ga čuje celo selo. Pa ipak, žene i starci, na to mucanje doboša, okupiše se pred kamenim stepenicama opštine brže nego ikad u svome veku: desetak dana u selo nije stiglo nijedno pismo s fronta, i nijedna depeša iz Komande nije javila ničiju pogibiju, ranu ili nestanak, a Aćim Katić, čitajući ’Politiku’, tvrdio je sve tiše i u poverenju da je na frontu Srbiji krenulo mnogo naopako.

Dok su se drugi šapatom i strepnjom brzo dozvali i prikupili, Aćim Katić stiže jedva i poslednji. Nema gomila žena, nešto staraca i dečaka, zbijena oko stepenica i odškrinutih vrata opštine, zaustavi ga na svom kraju, gde on nikad ne stoji. Osloni se leđima o nagorelo brestovo deblo, pridržavajući se i za štap: petnaesti je dan kako mu od Adama, unuka, nije stiglo pismo.“

 

Tako počinje „Vreme smrti“, baš tim rečima, doduše nakon prologa u kojem se može pročitati dramatična i gotovo bizarna korespondencija između vladarskih glava evropskih zemalja tokom takozvane Crne nedelje koja je počela 23. jula austrougarskim ultimatumom Kraljevini Srbiji, korespondencija koja se, kako stranice lete, vidljivo otima kontroli te nezadrživo spiralom klizi u svetsku klanicu.

Tu klanicu iz srpske perspektive Ćosić je opisao u pomenute četiri knjige „Vremena smrti“; prva se bavi periodom nakon Cerske bitke (o kojoj Aćimu i Đorđu u pismu piše Adam, čiji je voljeni konj Dragan ranjen) i pokriva period Druge austrougarske ofanzive koja je propala kao i prethodna; druga je smeštena u vreme Treće austrougarske ofanzive koja kulminira odlučnom srpskom pobedom u Kolubarskoj bici, treća u doba epidemije tifusa u valjevskoj bolnici, dok četvrta opisuje slom države i Albansku golgotu.

Adam Katić je, kao što rekosmo, mobilisan i nalazi se na frontu; „Juče u svanuće jurnusmo u prvu pucnjavu. Složiše puške jedna preko druge pa mitraljezi zaravnavaju. Crno Deda. Zukće li zukće. Živ nisam znaš koliki je Dragan mora da naleti na stršljena“, piše on sa bojišta, brinući više o svom vernom atu nego o sebi samom, a deda razmišlja: „Ti, nesrećniče, da ne naletiš na stršljena. Ti!“ Na frontu su i tri od četiri sina Tole Dačića; taj jedan koji nedostaje, Živko, već je poginuo, „četres dana bilo u subotu“.

Vukašin Katić — čiji je sin Ivan dobrovoljac u Đačkom bataljonu a kćer Milena bolničarka (koje Aćim nikada nije upoznao jer i dalje ne priča sa sinom) — nalazi se u središtu burnih političkih zbivanja. Zemlja je pred potpunim kolapsom, i u gotovo bezizlaznoj situaciji; vojvoda Putnik na hitnoj sednici vlade i Vrhovne komande u ratnoj prestonici Nišu, na opšte zgražavanje svih prisutnih predlaže da se otpočne sa pregovorima; Vukašin predlaže da se Bugarima da pola Makedonije kako bi se obezbedio mir na istoku, što nailazi na osudu i doživljava se kao nacionalna izdaja; na kraju vlast donosi odluku da se ne da ni pedalj južne Srbije i da se Srbi bore do kraja, do pobede.

Živojin Mišić, tada još uvek general, jedini je optimista, i predlaže da se na front pošalje sve muško što je u stanju da drži pušku: čak i Đački bataljon. Šokirani Vukašin nije u stanju reč da prozbori, dok se donosi odluka da se Vrhovna komanda preseli u Kragujevac a da Mišić preuzme na sebe zapovedanje Prvom armijom. U takvom stanju Vukašin odlazi u posetu Mileni koja odbija da napusti bolnicu, ispred koje nakon dve decenije sreće brata Đorđa, koji je došao da ga moli za spasenje svoga sina jedinca, da vapi za Adamovom prekomandom u pozadinu.

Ali Vukašin nije u stanju da objasni Đorđu da ni vlastitog sina ne može da izvuče, i ovaj ostaje razočaran i zaprepašćen ponašanjem rođenog brata koji po njemu neće prstom da mrdne da bi spasao krv svoje krvi, zbog svađe stare dvadeset i jednu godinu. Za to vreme je Ivan Katić za Đačkim bataljonom u Skoplju, na obuci, gde stiže vest o prekomandi i slanju na front.

Vukašin je na železničkoj stanici u Kragujevcu dočekao taj bataljon koji je iz voza iskočio pun samopouzdanja i neke lude vere u pobedu, u život i smrt, možda i u moć žrtvovanja, što je potpuno osokolilo zabrinutog oca koji cepa Pašićevo pismo kojim se Ivan oslobađa službe, ne želeći da sramoti svoje dete i da mu staje na put koje je ono samo izabralo. Sa Ivanom i njegovim saborcima provešće u kafani poslednje veče pred odlazak na front, i prvi put otvoreno razgovarati sa sinom, otvoriti mu dušu, ispričati sve o svađi sa sopstvenim ocem.

Rastanak će se odigrati pred kasarnom: otac prirodno nije svestan da će Ivan nestati tokom Kolubarske bitke, odnosno, da će dopasti zarobljeništva. Prvi se deo završava tako što Vukašin zamišlja pismo koje će napokon poslati ocu, posle dvadeset godina ignorisanja. „Noćas sam, oče, konačno odbio da uđem u Pašićevu ratnu vladu. Ostao sam mu opozicija. Jesam li dobro učinio, oče? A jutros sam mog Ivana, dobrovoljca, ispratio na front, pošto sam uništio Pašićevo pismo za Ivanovog komandanta puka, koje bi ga izvuklo iz streljačkog stroja i rova. Tako bi i ti postupio, znam. U ovoj zemlji zato i jesmo očevi. Da potvrđujemo Avramovu veru i izvršavamo njegovu odluku. Da žrtvujemo sinove..."

U drugom delu u prvom planu nisu Katići već narod kao celina, i vojvoda Mišić kao ličnost par ekselans. U trećem delu zatičemo Vukašinovu suprugu i kćer, Olgu i Milenu, koje se nalaze u valjevskoj bolnici sa plejadom drugih likova; Aćima more brige o sinovima, snahi, unucima i unuci, dok Tola Dačić baza po frontovima tražeći decu. Četvrti deo, kao što rekosmo, tiče se konačnog sloma i povlačenja preko albanskih zabiti do mora. Tu se, pomenuli smo već, ne završava katićevska epopeja, ali o njoj ćemo nekom drugom prilikom.

I savet za kraj: Ne čekajte ekranizaciju. Ako već niste, pročitajte "Vreme smrti". Naučićete dosta toga o Srbiji, ali i dosta toga o sebi.

(Izvor: srbijadanas.com / telegraf.rs)

Share this article