Uz “Mostarske kiše” udvaraju se samo najhrabriji: Postala je jedna od najlepših poema, a napisana je za manje od sat vremena

Francuski pesnik Žak Prever je imao svoju Barbaru koja je razdragano kisnula u gradu Brestu, a srpski i jugoslovenski pesnik Pero Zubac voleo je jednu Svetlanu, jedne jeseni u Mostaru, okupanom modrim kišama.

“Mostarske kiše” bila je i ostala jedna od najpopularnijih i najlepših poema domaće književnosti 20. veka. Čitavih 18 stihova Pero Zubac nanizao je za nepunih sat vremena, u Novom Sadu 8. oktobra 1965, dok se dosađivao praveći društvo svom prijatelju i pesniku Radetu Tomiću koji je kucao pesmu.

 

Imao je tada 20 godina a njegova poema zaživela je širom tadašnje Jugoslavije, ali i čitavog SSSR-a. Objavljivana je u časopisima širom zemlje i prevođena na engleski, ruski, italijanski, francuski, poljski, češki, mađarski, rumunski, rusinski, makedonski, slovenski, švedski, albanski…

Rođenom Nevesinjcu “Mostarske kiše” otvorile su široka vrata i, ma koliko stihova napisao posle nje, zanavek će ostati upamćen upravo po ovoj poemi.

“U početku mi je jako smetalo to što me svi znaju samo po toj poemi i što ona baca sjenku na sve drugo što sam napisao, a kasnije sam shvatio da me je upravo ona učinila dobrodošlim gdje god da sam išao. Objektivno, mislim da mi je mnogo više pomogla nego odmogla”, rekao je Pero Zubac jednom prilikom.

mostarske kiše

A ko je bila Svetlana Zubac nije krio:

“To su četiri moja rana zanosa, spojena u jednom liku. Od svake sam uzeo pomalo. Prva je bila Vera iz Osijeka, koja me pitala jesam li Hrvat jer sam pjevao u jednom zagrebačkom bendu, što studiram, volim li Rilkea… Druga Mirjana, moja gimnazijska ljubav iz Lištice, skupljala je kestenje, nosila ga sobom i nizala na lančić… Jedna Njanja, Beograđanka, došla je kod sestre u Nevesinje. Ona je imala 15, ja 17 godina i vukla je sobom neku staru Cvajgovu knjigu koju je poslijepodne čitala. Igrali smo se žmurke na Neretvi. Četvrta je Dragana Vlajnjić, danas Zubac, studentica književnosti iz Novog Sada, koja je voljela ruže jesenje i ja sam joj ih donosio. Ta kutija je i sada u mojoj kući, tamo ju je ona sobom donijela.”

“Mostarske kiše” recitovali su i recituju mnogi glumci, pesnici, ali i oni koji umeju da se udvaraju nežnijem polu. Desanki Maksimović bilo je žao što ovu pesmu nije napisala “ženska ruka”, a zbog muzičke obrade ove poeme mnogi su ranije smatrali da ju je napisao Arsen Dedić.

I pored svoje bogate karijere urednika raznih časopisa i listova za književnost i kulturu, napisanih kolumni i feljtona, 50 knjiga poezije, 20 knjiga pesama za decu, lirske studije o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo, napisanih libreta za balet i operu, scenarija za filmove i karijere televizijskog autora i urednika, drugo ime Nevesinjca i Novosađanina Pere Zupca ostaće “Mostarske kiše”.

 

“U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zrelo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

 

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja“, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

mostarske kiše

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao…

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

 

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše…

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.”

 

(Izvor: Opanak.net)

Share this article