Preživeo je zahvaljujući gazdi, koji je, na napomenu veterinara, shvatio da za Biljanovu bolest veterina nije lek izumela. Nema hemije koja može da zaleči smrt prijatelja, prihvati najzad seljak, i zagrli Biljana, kao brata.
Prauzrok problema je nastao kada je unuka seljaka, mala Magdalena, dobila zeca za rođendan. Devojčica živi u gradu, a zeka bi imao za život tek par kvadrata trave i mnogo gradske buke. Tako Magdalenina majka reši zeku Mladena da odnese svojim roditeljima, u selo Trnava.
Tamo nisu imali zečeve, a kokošinjcem je vladao petao surove naravi, pa je Mladen stigao u štalu, gde je živeo konj Biljan. Konj je najpre pomislio da mora da je veliku grešku napravio kad štalu mora da deli sa neuglednim malim stvorenjem kao što je Mladen.
*Foto: Telegraf.rs
Ubrzo je zeka hranu jeo konju kraj usta. Kada je domaćin donosio bale sena, konj je zeku glavom sklanjao u stranu, da ne bi bio povređen kada bala padne. Godine su prolazile, a zec i konj postali su najbolji prijatelji. Onda se zeka Mladen razboleo. Nedugo potom je uginuo.
Konj prestade da jede. Domaćin pozva veterinara. Stotine evra za silne analize i lekove domaćin je veterinaru plaćao ne žaleći. Konj je ipak pao s’ nogu. Više nije ustajao.
– Vaš konj je potpuno zdrav. Sve analize sam uradio i pokušao sve što sam mogao. Vaš konj pati, budite uz njega- rekao je veterinar zbunjenom domaćinu i nestao.
Ovaj je, kažu njegovi najbliži, toga dana “pocrneo u licu”. Dugo je ćutao, a onda je pozvao telefonom ćerku iz grada.
- Ako mi konj “manjka” zbog zeca koji ste mi doneli i sa kojim se združio, sve ću da vas pobijem - rekao je domaćin zbunjenoj ćerki.
Seljak naviknut na beskompromisnu brigu o stoci, ali potpuno nenaviknut na izliv emocija prema životinjama, prvi put se suočio sa ovakvom situacijom. U glavi su mu zvonile reči veterinara – budite uz njega, on pati. Domaćin je slično činio sa familijom i prijateljima, ali ne sa konjima, životinjama. Nije znao kako se to radi, da to uopšte iko radi.
*Foto: Telegraf.rs
Otišao je u štalu pred mrak, da ga niko ne vidi. Konj je ležao. Legao je i domaćin kraj njega. Zagrlio ga je i za početak ćutao sa njim. Bolje nije znao.
Domaćin nikada nikome nije ispričao šta je kasnije te noći rekao konju. U kuću se vratio smožden, premoren i slomljen. Takav je bio i sutradan. Kao da je preuzeo deo bola svoga konja, kao da je razumeo da razlika između čoveka i životinje i nije tolika kao što se misli.
Šta god da je bilo, prekosutra je konj ustao. Jedva se vukao, ali je ustao. Nije više bio radostan, ali je bio živ. Za seljakovu porodicu- više nego dovoljno. Za konja, samo on zna.
Domaćin je od noći koju je proveo grleći svog konja češće svraćao sam u štalu. Nije više nikada pominjao ovaj događaj. O njemu je za Telegraf pričala domaćinova ćerka, ona je koja je zeca ocu i donela. Domaćin nikada ne bi pristao.
(Izvor: telegraf.rs / Marija Raca)