Neverovatan metod vaspitanja dece koji primenjuju samo u Japanu

Po zapadnim standardima deca u Japanu jako rano stiču samostalnost i samopouzdanje. Jedna od poznatih japanskih poslovica je: "Pošalji voljeno dete na putovanje."

Noe Ando ima sedam godina. Sama se kupa, pere zube, češlja. Njena mama kaže da osim održavanja kuće misli da Noe može sve da radi sama. Škola joj je daleko od kuće. Sama peške, prometnom ulicom odlazi do metro stanice, seda u voz, menja još dve linije i putuje u školu. Njeni roditelji neće biti sa njom, pa mora da nauči da se snalazi sama. Ako se izgubi ili uhvati pogrešna voz, mora da nađe izlaz iz situacije bez ičije pomoći.

 

- Ako ne nađe rešenje, neće moći da se vrati kući - kaže njena mama kroz osmeh.

Ova porodica nije jedinstvena u Japanu. Roditelji ohrabruju decu da putuju do škole i kuće sama. Jedna od najstarijih i najgledanijih televizijskih emisija zove se "Moj prvi zadatak".

Kada obave samostalno zadatak, deca obavezno budu pohvaljena i ohrabrena. Emili iz Sidneja ima 10 godina i nikada nije otišla u školu sama.

Emili

 *Emili / Foto: Screenshot / Noizz.rs

Kada su joj rekli da bi ukoliko bi živela u Japanu u školu išla sama već pet godina, Emili je rekla: "Uau! To je baš kul." Ona mašta o trenutku kada je tata neće voziti do škole i kada će moći da ide sama.

Istraživanje je pokazalo da deca žele i hoće da samostalno odlaze u školu. Njihovi roditelji ih sprečavaju u tome.

 

Jedan od razloga zašto se deca u Japanu rano osamostaljuju je jer njihovi roditelji u korporacijama nemaju priliku da ih odvode i čekaju posle škole. Poslodavci za to nemaju razumevanja.

 *Foto: Profimedia

Japan ima izuzetno nisku stopu kriminala, pet puta više stanovnika od Australije, ali četiri puta manje ubistava nego Australijanci.

Japanska filozofija je: "Ako volite svoju decu, želite da ona budu pametnija. Bez zaštite ih pustite da urade nešto što mogu sama." To povremeno znači da ih morate gurnuti od sebe.

I u školama deca imaju potpuno drugačija zaduženja nego u zapadnom svetu. Ona čiste toalete, učionice, serviraju hranu i ne oslanjanjaju se na tetkice i zaposlene u školi. Kolektivni duh i takve dužnosti jačaju osećaj da zavise jedni od drugih i da dele javni prostor. Rezultat je oslanjanje na grupu, pa kada su van kuće, u javnosti, klinci veruju da mogu da se oslone na druge ljude ukoliko im je pomoć neophodna.

Škole obezbeđuju žute oznake za prvake koje su prišivene na uniforme, pa odrasli više vode računa o njima kada ih vide na ulici. Penzioneri nekada volontiraju i pomažu deci da bezbedno pređu velike ulice na putu do škole.

(Izvor: noizz.rs)

Share this article