Dr Ranko Rajović, autor NTC programa, ovogodišnji je dobitnik prestižnemeđunarodne „Nagrade za intelektualni doprinos društvu“ koju dodeljuje Fondacija za obrazovanje i istraživanje Mensa International. Tim povodom, razgovarali smo sa njim o NTC programu, inteligenciji i učenju kao i planovima za dalji rad na unapređenju odnosa društva prema razvijanju potencijala i sposobnosti dece i mladih.
Ovogodisnje priznanje svetske Mense za doprinos razvoja drustva u celini, dodeljena je Vama. O čemu se radi?
Sve je više dece sa razvojnim smetnja, kao da se radi o epidemiji. Smetnje govora, smetnje čitanja, kognitivni ispadi, nespretna deca, slaba koncentracija su svakodnevna tema i teško je shvatiti šta se to dogođa poslednjih 10-15 godina. Program NTC daje odgovor na to, ali i pomaže deci sa ovim smetnjama. A dodatno, NTC Program pomaže deci i u procesu učenja, ali i u razvoju funkcionlanog znanja. Program je već prisutan u 20 država, a u 7 ima državnu akreditaciju i urađeno je nekoliko EU projekata gde je glavna tema bio NTC Program. Urađena su i tri projekta sa UNICEF-om, a predavanje koje je održano u Sarajevu pogledalo je preko 500.000 ljudi na YOUTUBE kanalu. To je sve prepoznato od strane svetske Mense kao kvalitet, ali i nov pristup rešavanju problema. Program pomaže razvoj svakog deteta, ali posebno je dobar za razvoj darovite dece. Ovo priznanje je zapravo priznanje čitavom NTC timu koji godinama radi i istražuje malo poznate pravce u pedagogoji, i neuronaukama. Povezujemo nova otkrića iz medicine, primenjujemo ih u pedagogiji, sarađujemo sa stotinama učitelja i vaspitača, uradili smo oko 20 istraživanja, objavili preko 30 radova za 5 godina. Urađeno je i desetak diplomskih radova, magistarskih i doktorata za neke od oblasti koje su vezane za NTC sistem učenja. Posebno moram da istaknem zaslugu Uroša Petrovića, koji je koautor programa, tj. autor “Zagonetnih priča” koje su sastavni deo Programa, zatim članova Mense Ljubomira Kustudića i Aleksandre Borović koji su podržavali Uroša i mene i puno pomogli kada god je to bilo potrebno.
Koliko roditelji mogu da utiču na razvoj inteligencije. Koliko je inteligencija nasledna?
Inteligencija nije nasledna, nasledan je potencijal. Slikovito rečeno, od naših roditelja dobijamo samo malu ili veliku čašu a od mnogo drugih faktora zavisi koliko ćemo vode sipati u tu čašu. Čak ni inteligencija nije presudan faktor za uspeh u životu. Funkcionalno znanje je zapravo ono što nam je potrebno, odnosno upotrebno znanje. Često se može pročitati da je inteligencija nasledna 50% a da ostalo zavisi od okruženja. Lako to može da se opovrgne, dovoljno je da zamislimo situaciju da roditelji, koji su inteligentni, dobiju dete, a da to dete nekim slučajem živi u beloj sobi pet godina i da sa njim niko ne razgovara. Da li će biti inteligentan 50% kao roditelji? Naravno da neće. Neće biti ni 30%, a možda ni 10%. To znači da je okruženje jako važno, možda i preko 90%, tako da je jasno da za razvoj inteligencije mora da postoji odgovarajuća stimulacija. Posebno u periodu intenzivnog razvoja mozga. Tako da moramo da shvatimo da neke postojeće teorije koje su stare 30-40 ili više godina moraju da se koriguju, jer okruženje danas i okruženje pre 40 godina nije isto. Sve se promenilo i ako ne promenimo pristup u razvojnom periodu, imaćemo još više razvojnih smetnji i kognitivnih ispada. Tako da je vreme da se roditelji probude, vreme brzo prolazi, greške se brzo naprave, a teško popravljaju!
Koje su najčeće greške?
To su vezane greške, od samog rođenja pa do polaska u školi, možda i kasnije. Uglavnom si vezane za prezaštićivanje. Ima ih jako puno, od fiksiranja glave kada roditelji nose bebu, do sprečavanja puzanja (da dete ne dohvati nešto na podu), do zabrane skakanja po blatu ili skakanja po krevetu. To su sve važne aktivnosti koje formiraju važne regije u kori velikog mozga, a koje su opet važne za kognitivne procese.
Zastupate tezu da ukoliko je motorički razvoj neadekvatan, može doći do kognitivnih manjkavosti?
Pojedini radovi sve više ukazuju na tu vezu. Naime pojedine strukture velikog mozga su smanjene kod tinejdžera, što znači trajno smanjenje kognitivnih spospobnosti. Glavni krivac je nedostatak kretanja, što se može videti svakodnevno ispred vrtića i škola. Deca više ne idu peške, roditelji ih guraju u kolicima do treće ili četvrte godine. Ili ih voze automobilom do osme, devete godine u školu. U jednoj školi u Subotici smo uradili istraživanje i dobili podatak da skoro 50% učenika četvrtog razreda svakog dana dovoze roditelji u školu i vraćaju ih nazad iz škole!
Ukoliko je motorički razvoj optimalan, da li to olakšava učenje?
Naravno, ali pod uslovom da dete uči na fiziološki optimalan način. A to nije reproduktivno učenje, koje je nažalost i dan danas – glavni način učenja. Takvo učenje ne pomaže detetu u razvoju funkcionalnog znanja. Jedan od međunarodnih testova na kome se meri funkcionalno znanje, PISA test, pokazuje da su u tome najbolje azijske zemlje, dok je većina Evrope i Amerike znatno ispod proseka. Postavlja se pitanje – gde grešimo? Odgovor leži u ranoj stimulaciji. Azijske zemlje imaju slikovno pismo koje deca počinju da uče već sa tri godine i na taj način aktiviraju asocijativne regije koje čine čak 30% našeg mozga i ključne su za razvoj inteligencije. Da li to znači da svi treba da učimo kinesko pismo? Naravno da ne, ali možemo sa decom da se igramo kroz simbole čime postižemo sličan efekat. Nedavno smo pokrenuli u nekoliko gradova NTC školice, gde ćemo raditi sa decom od 6 do 12 godina (podelićemo ih u 4 starosne grupe). Nadam se da ćemo tako bar malo pomoći roditeljima da pravilno usmere i pomognu razvoj svog deteta.
Kakvi su planovi za narednih godinu dana?
Da edukujemo što više roditelja, da se piše o ovoj temi, da radimo TV priloge i pomognemo deci da razviju svoje biološke potencijale.
Vise informacija o NTC programu i NTC skolicama ima na sajtu www.ntcucenje.com.
(Izvor: Detinjarije.com)