Ovo je HIMNA KLUBOVA koju znaju devojke i koje ne znaju ko je SINAN

Foto: ATA Images

Nema devojke kojoj neko bar jednom nije pevao ovu pesmu. Morate priznati, kakvih ima, “Lepa do bola” mu još ima uvod, razradu i zakljućak. A zaključak je - nedostajaće Sinan, kao i uvek kada prođe mnogo vremena i setimo se stihova i osmeha u sitni sat.

Do zore rade klubovi,

drže ih moji drugovi,

na račun moga imena

sva su ti vrata otvorena.

Do zore rade klubovi,

idi, zavedi pola grada,

a ja ću biti čovek iz senke

koji te čuva jer još si mlada

i lepa do bola… lepa do bola…

To je himna devojaka. Svaka, bez obzira koji žanr voli, nekada se pronašla u ovoj pesmi.

Umro je Sinan Sakić. Bio je više od pevača. Bio je fenomen. Njega su posle par čašica podjednako pevali i okoreli folkeri i studentski profesori.

Uz njega su se širile ruke i u birtijama i u skupim restoranima. U svetu večitih srpskih podela Sinan nije bio sramota - bio je sevdah.

Sinan je nekako provejao kroz srpske kulture pa i subkulture, pa se na koncertu poznatog metal benda “Slayer” iz stotina grla čulo - Sinan. Tako je Sinan, nenametljiv i jednostavan kakav je bio postao simbol kafane, divlje i neopterećene, taman toliko kič da se iznese još po koja čaša posle ponoći. Nije sebe shvatao preozbiljno i tako je postao ozbiljno rasprostranjen u zvučnicima, bez marketinga i skandala koje sve to prate.

Pevao je, a generacije su ga onako usputno pokupile kao dim u sali hotela na periferiji. I pevale sa njim.

I danas, kada je odjeknula vest da je pevač umro, ljudi nisu, kao što to obično biva - “plakali” po Fejsbuku. Uz stihove i šalu, kao da su pevali.

Kače se pesme i uspomene, ali jedna je posebno zaživela.

Lepa do bola

Bože, kako godine lete,

Bože, juče bila si dete,

danas, mlada, prelepa žena

za ljubav rođena.

Bože, ti mene zoveš na piće,

nemoj, biću ti bolno otkriće,

nemoj, ne traži ljubav od mene,

ja nisam sreća za žene.