TRAGEDIJA O NASTANKU TOMINE PESME DOTAK'O SAM DNO ŽIVOTA: Svi su mu se smejali iza leđa, izgustirali ga, ODBACILI ga...

- Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi, dok me nisu izgustirali. Onda su počeli da se sprdaju, da govore da sam propao, da nemam gde da pevam i bukvalno sam dotakao dno života! – ispričao je Toma.

Toma Zdravković bio je najveći boem socijalističke Jugoslavije među pevačima, a svoje najtananije emocije pretočio je u pesmu. I, zaista, sreća pa je to radio, i novim genracijama ostavio na slušanje muziku koja je zaista bila to - muzika.

Jedan od čuvenih Tominih hitova je "Dotak'o sam dno života", objavljen 1984. godine za "Jugoton", a našao se na albumu koji nije imao naziv.

   

Toma je autor muzike i teksta za pomenutu pesmu, a jedino što nije njegovo jeste aranžman - njega potpisuje Zvonimir Skerl.

Kako je sam ispričao u intervjuima, sredinom sedamdesetih, kada je već bio zvezda, iznenada je otišao u Nemačku, pa u Kanadu.

*Foto: printscreen/youtube/Toma Zdravković

- Shvatio sam da ništa nisam napravio, a budući da sam bio siguran u sebe, rešio sam da probam nešto novo. U Nemačkoj sam pevao u burdeljčićima u koje dolazi naš svet. Za te ljude hiljadu maraka je bogatstvo i kad ih imaju po prirodi stvari postaju bahati, guraju sto maraka, hoće da te kupe. U Kanadi sam znao gde ću raditi, da neću pevati u "Hiltonu" ili "Holidej inu". Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi, dok me nisu izgustirali. Onda su počeli da se sprdaju, da govore da sam propao, da nemam gde da pevam i bukvalno sam dotakao dno života! – ispričao je Toma.

Razočaran i duboko potresen, Zdravković vratio se u Jugoslaviju i o tom iskustvu napisao pesmu, jedan od svojih najvećih hitova "Dotak'o sam dno života".

 

On je inače svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Zato su ga prozvali - Prever naše narodne muzike. Imao je ono nešto u glasu, što se ne može uvežbati, ni definisati, niti se može objasniti. Najbliže objašnjenje kaže da je to emocija u glasu, fino tkanje duše, vera u ono što se radi.

Toma je bio pre svega kompozitor, pisac tekstova i stvaralac, pa tek onda pevač – pevao je jer se od nečega moralo živeti. Skoro sve tekstove za svoje pesme pisao je sam, i sve su bile autobiografske. Uglavnom o kafanskom životu i neuzvraćenim ljubavima. Bio je nepopravljivo sentimentalan, inspiraciju je crpeo iz ličnih iskustava. A publiku je magnetski privlačio, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emocionalnom snagom. Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Teško se probijao kroz život, od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolničke sobe VMA u Beogradu 30. semptebra 1991. godine.

Zvanično je važio za narodnjačkog šansonijera i pevača tuge.

 

Znali su ga kao boema, šarmera i šmekera. Mnogima je prirasao za srce i voleli su ga sa svim njegovim vrlinama i manama. Bilo je i onih koji su govorili da nije ni najlepši, ni najzgodiniji, a ni najbolji pevač. Nepodeljeno je mišljenje, međutim, da je bio jedinstven i specifičan, piše antrfile.com.

- Epitet pevača tuge dali su mi novinari - znao je često da kaže Toma Zdravković.

- Ne ljutim se, jer u tome ima mnogo topline, emocija slovenske duše. Pesme ne pišu srećni ljudi. Prever, Aragon, Jesenjin, moj drug Mika Antić, svi su bili plemenite duše i život im je ispunjavala tuga. Ja sam uz njih, ne kao pisac, nego kao pevač tuge - govorio je.

(Izvor: espreso.rs)

Share this article