Zovem se Jasmina Stakić i imam 30 godina. Poslednjih 10 čekam na prijatelje i porodicu da idu sa mnom na (ne)planirana putovanja, u bioskop, na koncerte, da letovanja provodimo u istraživanju zemalja, umesto u lenčarenju na plaži. Kako se to ne dešava baš često, većinu tih stvari radim sama. I tako sam shvatila jednu stvar: nije bitno u kojoj zemlji živiš - u Srbiji, Švedskoj, Italiji, Libiji - uvek će te gledati sa čuđenjem jer si toliko "luda" da na večeru odeš sama.
Da se odmah razumemo, ne govorim o samostalnim ženama, o tome kako smo super kul snalažljive i sposobne u ovom ludom vremenu koje zovemo 21. vek. Jer, o kojoj snalažljivosti sad pričamo, ako su se žene pre 50 godina porađale u kukuruzu, bez ičije pomoći? Govorim o onome da hoću da idem na koncert omiljenog pevača i da mi nije teško da "zapucam" u Švedsku da bih sebi ispunila tu želju.
Da li ću propustiti tu šansu samo zato što ga niko od mojih prijatelja ne sluša i neće da ide sa mnom? Pre 10 godina možda, danas ni u ludilu. Da li ću pre odlaska dobiti milion komentara tipa "nisi normalna"? O, da, hoću! Da li me je briga? Pa, nimalo. I znate šta? Super mi je bilo. Usput sam, umesto na klasičnom letovanju, godišnji odmor provela kupajući se u fjordu.
- Samo za vas soba - pitala me začuđena recepcionerka na Zlatiboru nekoliko dana kasnije i gledala me kao da sam pala s Marsa, pa tražim azil u stranoj zemlji.
Još više se iznenadio konobar kad sam u restoranu uveče tražila sto za večeru.
- Samo za jednu osobu, ili će neko doći kasnije? - pitao je.
Naravno da sam dobila sto u ćošku s pogledom na kuhinju i večeru koju nisam naručila. Sve to nakon što sam potvrdila da ću večerati sama. Bilo je, naravno, i sašaptavanja ostalog osoblja.
Kako to da bar jednom dnevno dođem u situaciju da me neko pita: radiš to i to SAMA? Zar je zaista strašno da devojka sebi ispunjava želje, ne čekajući na druge, sebi bliske ljude, da se smisle i nađu vremena da to urade?
Zar zaista na blagajni bioskopa treba da me pitaju da li sam sigurna da želim samo jednu kartu?
Kladim se da se muškarcima takva pitanja ne postavljaju. Bez daljeg ulaženja u razloge zašto je to tako.
*Foto: Marko Jovanović
Recimo samo da ako bi u istom kafiću odvojeno seli mladić i devojka, svi unapred znamo koga bi gledali ispod oka jer sedi sam. Iritantno je. Svakom čoveku treba da u nekom trenutku bude sam i uradi nešto za sebe.
Nemojte nikoga osuđivati zbog toga, a još manje ga sažaljevati. To što sedi sam u bioskopskoj sali, ne znači da je usamljen. Možda samo ne želi da gleda svoj omiljeni film na netu, već mu je draže bioskopsko platno.
Biti sam u nekom trenutku ne znači biti usamljen i jadan. Biti sam u nekom trenutku i udovoljiti sebi ponekad znači i biti srećan.
Naravno da mi je draže da izlazim i provodim se sa prijateljima, ali ne potcenjujte ni ovu drugu opciju. Ma, samo radite kako vam odgovara, ali nikad ne postavljate pitanje: zašto to radiš sam/sama?
*Foto: Marko Jovanović
Nikad, verujte.
Iritantno je.
(Izvor: telegraf.rs / J. Stokić)