ODGOVOR TEORETIČARIMA ZAVERA: Evo zašto u poslednjih 45 godina niko nije sleteo na Mesec (VIDEO)

Misija NASA-e Apolo 17 koja je na Mesec dovela 12 ljudi 1972. godine do danas ostaje možda i njihov najveći uspeh. Astronauti su prikupili kamenje, fotografisali sve što su mogli, sproveli niz eksperimenata, postavili zastave i vratili se kući.

Uprkos toj velikoj misiji koja je trajala nekoliko nedelja, Apolo program nije omogućio da ljudi na mesecu ostanu dugoročno. I danas, 45 godina posle te poslednje misije postoji niz razloga zbog kojih bi ljudi trebalo da se vrate na Zemljin satelit.

Istraživači i preduzetnici smatraju kako bi baza na Mesecu mogla da postane nešto poput benzinske stanice za duga svemirska putovanja, dovede do izgradnje svemirskih teleskopa, olakša mogućnost života na Marsu i reši vekovne naučne misterije oko nastanka Zemlje i Meseca. Tu je i turistički potencijal.

 

"Trajna istraživačka stanica na Mesecu je sledeći logičan korak. To je samo na udaljenosti od tri dana. Moramo izmisliti još niz stvari i testirati ih pre nego što odemo u svemirske dubine", rekao je bivši astronaut Kris Hedfild.

Međutim, niz astronauta i stručnjaka reći će kako prepreke zbog kojih nije bilo misija na Mesec su zapravo trivijalne i banalne.

Posebno velika prepreka je trošak. Po zakonu koji je američki predsednik Donald Tramp potpisao u martu 2017. godine NASA-in godišnji budžet iznosi 19,5 milijardi dolara, a već sledeće godine mogao bi da se poveća na 19,9 milijardi. Iako je reč o velikoj svoti, u poređenju sa izdvajanjima za npr. američku vojsku koja iznose oko 600 milijardi dolara godišnje, čini se beznačajan. Posebno je važan projekat modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala.

"NASA-in udeo u federalnom budžetu bio je na vrhuncu s četiri odsto 1965. godine. U proteklih 40 godina ostao je ispod jedan odsto, a u poslednjih 15 godina ide polako prema 0,4 odsto federalnog budžeta", rekao je astronaut član Apolo 7 misije Volter Kaningem.

Još 2005. godine NASA je procenila kako će povratak na Mesec koštati oko 133 milijarde.

"Za istraživačke misije koje uključuju ljude najteže je dobiti političku podršku. Ako Kongres ne odluči da uloži više novca u program, o misijama samo možemo da pričamo", naglasio je.

Cilj Trampove administracije je da astronaute dovede na Mesec oko 2023. godine, kada bi bio kraj Trampovog drugog predsedničkog mandata, naravno ako ga dobije. A u tome leži novi problem - politički udarci.

Kris Hedfild

 *KRIS HEDFILD / FOTO: REUTERS

"Zašto bi bilo ko morao da veruje bilo kom predsedniku i njegovim najavama nečega što bi se moglo dogoditi dva mandata u budućnosti. To je samo priča", naglašava Hedfild.

Iz perspektive astronauta najvažnija je misija, a dizajn, testiranje i ostalo moglo bi da potraje više od dva predsednička mandata.

"Voleo bih da sledeći predsednik podržava budžet koji će nam omogućiti da izvedemo misije koje su od nas zatražene, koje god one bile", rekao je astronaut Skot Keli.

Različite poglede na svemirske misije imali su američki predsednici, a NASA je potrošila devet milijardi dolara tokom pet godina na dizajniranje, izgradnju i testiranje opreme za svemirski program.

 

"Američko rukovodstvo inspiriše sve da urade nešto za šta nijedna druga nacija nije sposobna. Pokazali smo to i u jednom kratkom trenutku pre 45 godina. Ne verujem da smo to od tada ponovili. Verujem kako to sve zavisi od političke predanosti", rekao je astronaut Baz Oldrin.

Njih može da podstakne želja naroda koja je ipak oko ovog pitanja dosta mlaka. Čak i na vrhuncu Apolo programa, kada su Nil Armstrong i Baz Oldrin izašli na površinu, samo 53 odsto Amerikanaca verovalo je kako je program vredan troška.

Danas 55 odsto Amerikanaca misli kako bi povratak na Mesec trebalo da bude prioritet NASA, ali njih 44 odsto smatra kako astronauti ne bi trebalo da se vraćaju na Mesec.

Baz Oldrin

 *BAZ OLDRIN / FOTO: FONET

No finansijski trošak nije jedini razlog zašto je povratak zasada još nemoguća misija. Mesec je takođe i 4,5 milijardi stara smrtonosna zamka za ljude, koja se ne sme uzimati zdravo za gotovo.

Površina je prekrivena kraterima i stenama koje su pretnja sigurnom sletanju. Pre prvog sletanja 1969. godine američka vlada potrošila je milijarde dolara u razvoj, lansiranje i dopremanje satelita koji su mogli da snime površinu koja bi pomogla u odabiru potencijalnih mesta sletanja.

 

Mnogo veću brigu predstavlja prašina meteorita. Inženjer Madu Tangavelu iz Južne Kalifornije napisao je 2014. godine kako je Mesec prekriven "finim, slojem lunarne prašine poput pudera koja je elektrostatički nabijena zahvaljujući interakciji sa solarnim vetrom. Vrlo je abrazivna čime se vrlo brzo 'pune' svemirska odela, vozila i sistemi".

Astronaut Pegi Vitson, koja je u svemiru provela 665 dana, probleme s prašinom navela je kao glavne probleme misija Apolo. "Ako ćemo provesti tamo puno vremena i izgraditi trajna naselja, moramo smisliti način na koji ćemo rešiti taj problem", rekla je.

Problem je i sunčeva svetlost. Oko 14 dana zaredom na površini je vruće kao u paklu jer je izložen direktno sunčevoj svetlosti, a posle toga vlada potpuni mrak i tada mesečeva površina postaje jedno od najhladnijih mesta u svemiru.

NASA razvija mali nuklearni reaktor koji bi astronaute trebalo da snabdeva potrebnom energijom za vreme mračnih dana.

"Nema sumnje, ako želimo da idemo dalje, posebno ako želimo da idemo dalje od Meseca, potreban nam je novi prevoz. Danas smo još u onim danima 'kočije'", rekao je astronaut Džefri Hofman.

Ipak, astronauti ne sumnjaju kako ćemo se vratiti na Mesec i otići na Mars. Samo je pitanje kada i koja će to generacija doživeti.

(Izvor: kurir.rs / express.hr)

Share this article