Ista tehničarka koja mi je radila i prethodne ultrazvukove pozdravila je mene i supruga osmehom i uvela nas u sobu za ultrazvuk. Proćaskali smo kao i uvek, dok je ona gledala u monitor. A onda tišina. Minuti tišine. Napokon sam morala da pitam da li je sve u redu. Nasmešila se kiselo, pogledala me i rekla da će se odmah vratiti. Izašla je iz sobe, piše Stefani Džordž (26) iz Ilinoisa, majka sasvim posebnog dečaka po imenu Sebastijan.
Pogledala sam u Đovanija, mog verenika, i počela da plačem istog trenutka.
- Znala sam - projecala sam.
Na ovom ultrazvuku saznali smo da čekamo bebu sa ozbiljnim srčanim defektima, i da će skoro sasvim sigurno patiti od nekog zdravstvenog sindroma, ali se još uvek ne zna od kog. Rečeno nam je i da u ovom stadijumu trudnoće nemamo drugog izbora osim da nastavim trudnoću. Bila sam besna zbog tog "primorani ste", jer to praktično znači da bi mi dete proglasili nepodobnim za život da su defekti primećeni ranije.
Usledile su nedelje različitih testova i ispitivanja. Rečeno nam je da budemo spremni u svakom trenutku da će bebu izdati srce i da će umreti.
- Budite spremni na sve - rekli su nam.
Samo jedan pedijatar ulio nam je malo nade. Ventrikularni septalni defekt, tetralogija fallot, pulmonalna stenoza samo su neki od niza dijagnoza koje smo čuli. Naš sin bolovao je od svih njih.
U 34. nedelji trudnoće, beba je prestala da se pomera. Situacija je bila alarmantna, jer su nam kardiolozi rekli da nisu spremni da izvrše porođaj, jer su se plašili da je beba premala. Cilj im je bio da čekaju do 37. nedelje, ali naše dete je rešilo da požuri.
Nedelju dana kasnije, stigao je. Težio je manje od kilogram i po.
- Stigao je! Diše! Ima gomilu kose! - čula sam, a na trenutak me je preplavila neverovatna sreća. Kažem trenutak, jer ta radost nije dugo trajala. Već narednog minuta su u Sebastijana ubacivali gomile cevčica i tuba. Niko nije pojma imao šta bi moglo da se desi u narednom trenutku.
U tih 100 dana, beba je bila intubirana celih 80. Umalo je umro dva puta. Pojedini specijalisti napominjali su mi da mi dete nema "nikakav potencijal za kvalitetan život". Pljuštale su strašne dijagnoze. Ali za tih 100 dana se naše dete borilo. Saznali smo da uz sve ostlao, boluje i od sindroma Cornelia de Lange (CdLS), vrlo retkog genetskog poremećaja, kog definiše dismorfizam lica u vidu jako definisanih obrva, kratkog naboranog nosa, tankih usana povijenih nadole i dugim trepavicama.
Tu su i problemi poput sporog postnatalnog rasta, abnormalnosti ruku i nogu, ali i unutrašnjih organa.
Govorili su nam da Sebastijan neće doživeti ni prvi mesec. Do trećeg meseca gotovo da nije pokazivao nikakve znake života. Gluv je, verovatno će ostati i bez vida, a pitanje je da li će ikada moći da hoda ili govori. Ali ja verujem da će prevazići sve teškoće, i da će sve moći, samo u svoje vreme. Već su nam se lekari izvinjavali zbog preuranjenih dijagnoza, i sigurna sam da će se opet izvinjavati.
Iz mene su nestali sav bes, tuga i očaj. Danas, Sebastijana vidim kao čudo koje smo dobili. On je naš borac, učitelj, inspiracija i motivacija.
(Izvor: zena.blic.rs / lovewhatmatters.com)